Колико важно мјесто у нашој култури и традицији заузима ова животиња, говори и поштовање које се и дан данас према њему гаји кроз празнике и ритуале који су му посвећени.

Чувени српски етнолог Веселин Чајкановић, записао је да сваки народ има своју животињу за коју је везан тј. изједначен са њом, објавио је портал Лепоте Србије.

– За Србина се, на примјер, каже да је вук, и то је сасвим на свом мјесту, утолико што је вук митски сродник и предак српског народа, односно митски представник српског народа – навео је Чајкановић.

Почевши од бројних српских имена и презимена још из прехришћанског времена, која су и данас у употреби; преко пословица „Вук длаку мијења, а ћуд никако“, „Ми о вуку, а вук на врата“; па до реченице цара Душана за коју никад није утврђено да ли ју је стварно и изговорио, а гласи: „Ја нисам човек, ја сам вук. Ја не причам и не пишем, ја завијам. Не завијам што ме је страх. Не завијам што сам бјесан. Завијам да би ме чуо чопор мој, да би ме чули вукови, да би ме чула вучица, да би ме чули вучићи, да се окупи чопор мој. А, кад се окупи чопор мој, бојте се пси!“, проналазимо бројне доказе који иду у прилпг тврдњи да Срби одавнина обожавају вука.

Празник, познатији као Вучји дани, који у новембру траје десет дана завршава се Дажбоговим даном, који се зове растурњак. Овај дан постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима, конкретно у овом случају душе умрлих које се налазе у вуковима су се гостиле и посљедњег дана се разишле.

У причама о Светом Сави (а морамо се присјетити да је то период када је граница између паганизма и хришћанства још увијек магловита и вјешто се преплићу у жељи да се пагански обичаји и вјеровања инкорпорирају у приче о хришћански светитељима, па тако нпр. имамо Перуна чије епитете добија Св. Илија Громовник), постоји једна о хромом вуку. Он је био Савин заштитник и имали су пријатељски однос.

Колико важно мјесто у нашој култури и традицији заузима вук, говори и поштовање које се и дан данас према њему гаји кроз празнике и ритуале који су му посвећени.

У Босни постоји обичај да се за вријеме свадбе скупи група младића и изводи ритуал који се називао „вукови“. Они би симболично нападали младожењину кућу тако што би се поређали у ланац и држећи се један за другог, завијали као вукови и пјесмом упозоравали младожењу да причува невјесту од њих. Разилазили би се тек када би им неко добацио завежљај са храном.

У појединим селим у Србији постоји и обичај у коме се око Божића, окупљају вучари – кожу вука су пунили сламом а неки су се и огртали њом и ишли од куће до куће, пјевали пјесме и скупљали дарове. Такође, за Божић се припремала и тзв. „вукова вечера“, која је требала да умилостиви вука и заштити стоку. Дијете би однијело на раскрсницу храну за вука и вратило се кући не осврћући се.

Кад би се родило дијете, у селу би се његово рођење објављивало ријечима: „Родила вучица вука!“, када би жељеле да открију својој дјеци вучје поријекло, мајке су им пјевале: „Нини сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила“.

За заштиту, дјеци су се давала моћна, магијског тј. заштитног карактера, имена са основом – вук. Па нам је тако свима позната прича да је Вук Стефановић Караџић управо због заштите, добио ово име.

Срби су такође користили кост, зуб или кожу вука као амајлију, тј она их је чувала од мрачних сила.