Прошло је више од 17 година од смрти Слободана Милошевића.

Слободан Милошевић је умро од инфаркта, 11. марта 2006. године у притвору Трибунала у Хагу, током суђења за ратне злочине и злочине против човјечности на Kосову и у Хрватској и за геноцид у Босни и Херцеговини.

Послије вишечасовног опроштаја и говора у Београду и Пожаревцу, сахрана је обављена у сумрак. Сахрани која је протекла без вјерског обреда, није присуствовао нико од чланова најуже породице, јер, како су навели, нису добили довољне гаранције за своју безбиједност. Над ковчегом су прочитана писма његовог сина Марка и супруге Мирјане Марковић, пише Еспресо.

Над ковчегом Слободана Милошевића у дворишту породичне куће у Пожаревцу, у оквиру церемоније његове сахране, прочитано је писмо које је оцу упутио син Марко.

У писму је Марко рекао:

„Мој тата, испунио сам ти посљедњу жељу. Вратио сам те овдје гдје си желио и гдје ти је место. Овде, гдје смо Марија и ја одрасли и гдје Марко расте. Овде, на једно од најљепших, најсрпскијих мјеста свете српске земље гдје су у току већ

више од два вијека живјели највећи хероји, родољуби и мученици од којих су сви живјели и гинули за своју отаџбину под православним крстом и под петокраком звијездом…

Ти, нажалост, ниси први који се овамо враћа изгубивши живот, али као и сви пре Тебе добивши рат, побиједивши. Нека Твоја погибија буде света, нека заувијек остане запамћена и нека буде посљедња. Нека отрезни преварени и понижени српски народ.

Нека га подсјети на све највеће српске мученике од Лазара до Тебе. Нека више никада ниједан српски родољуб не буде продан, издан и предан. Нека Србија врати све из тог протеклог и срамног мјеста гдје сам Те посљедњи пут видио. Нека се агресорима и окупаторима више не дозволи да кроче на ову земљу. Нека се не допусти да са Твојом погибијом буду сахрањени и слобода и достојанство. Нека слобода и мир замијене и насиље и издају прогон и понижење које владају…

На крају писма се додаје:

„Тата, када Твоје срце више не куца, моје само откуцава. Буди најзад спокојан и слободан, дошао си кући.“

Писмо је прочитао Богољуб Бјелица.