Три године трајала је окупација Србије у Великом рату, три црне године за српски народ, писали су савременици. Један од њих, инжењер Радован Требињац из Бајине Баште, свједочи у свом дневнику (чије дијелове преноси Милован Лукић у тексту „Рачани у Првом свјетском рату 1914‒1918”, објављеном у „Историјској баштини” 2014. године) о том злом времену.

Ћуте и све подносе изгладњели до крајњих граница

Биљежи Требињац да је окупациона власт заводила сурове казне (па и јавно вјешање), забрањивала свако удруживање и путовања без полицијске дозволе. У Срезу рачанском, особито на Тари, окупатор безобзирно сијече шуме, пљачка домаћинства реквизицијом, од људи одузима драгоцјености… Опљачкан је и манастир Рача, скидана су звона с цркава.

За то вријеме јадни народ грца у недаћама. Владају глад и болештине у овом крају. Становништво меље кочање и бере коприве да ишта поједе. Жито из Ваљева и Шапца сељаци на леђима доносе. За кило соли жене дају дукате.

„Данас 24. марта 1917. дан је сиротиње Среза рачанског. Према упутима, дошла је свеколика сиротиња из среза да прими жито, али га није добила, нема… Окарене сељанке и испијена дјеца, све изгладњело до крајњих граница, враћају се кући. И сви ћуте, подносе ово. Истина, гледао сам како људи угинуле коње черупају као гаврани”, пише бајинобаштански инжењер.

„Данас 11. маја било је шишање оваца. И синоћ су, као и у понедељак увече, прошла кола натоварена џаковима вуне. Сељанке власнице оваца јадају се једна другој: ’Кад помислим да зимус немам чим закрпити чарапе деци, а камоли шта друго, како да ми се не цјепају груди…’”

„Мај 26. 1917. године: На улицама варошице осјећала се глад. Све више је људи који просе, траже храну. Понеки од сељака или сељанки прође послом, било код власти било приватно, више се лелујају него што иду. Само се богатији још мало држе, боре се и сплавари… Аустроугарска среска команда 23. јуна 1917. издала је наређење, објаву добошем, да се сваком без разлике забрани мљети жито без дозволе.”

Строго је забрањено имати више од 50 кила шљива, сви вишкови се предају властима. Свака кућа морала је предати по килограм коприва и љешника. За неизвршене обавезе плаћало се 20 круна. Клање стоке се пријављује. Забрањена је приватна продаја сијена. Уведен је обавезни кулук: обично се долази по неколико дана „о свом руву и круву” на рад на Тару или поправку путева, за недолазак је предвиђена казна.

„Август 12. 1917: Некада тако дивљи Луг, а сад двије трећине исјечених горостаса (храстова) који већ хиљаду година претурише. Најзад и сами подлегоше рату и његовим грозотама. Умјесто веселих дерана и малих стада оваца, чује се монотон одјек сјекира и шкрипа кладарских тестера у рукама њихових војника, које прекидају гробну тишину Луга”, описује Требињац.

Са општом оскудицом, личном и имовинском несигурношћу суочава се становништво Бајине Баште и околних села. Шире се заразне болести. Само у посљедњој години окупације овде је 121 особа умрла од шпанске грознице, 56 од туберкулозе, 33 од дизентерије.

Један савременик пише: „Кућа је била обична шупа, скроз отворена до крова. У спаваћој соби, гдје је цијели дан уношена мокрина од обуће и одијела, ноћу је сушена сва обућа и одијело, и то са чељадима који спавају у просторији. У оваквим приликама није ни чудо што је умирање велико, особито дјеце. Памтим да је из сусједних кућа за недјељу умирало по троје, четворо дјеце…”

А кад мука више не може да се трпи, онда се у народу јавља отпор окупацији, у разним видовима: од неизвршавања пореских обавеза, одбијања одласка на кулук, прикривања хране, до неиспуњавања наредби, јатаковања одметницима. Отпор је био спонтан, повезан са менталитетом планинаца који се не мире са неправдом и угњетавањем. Многе је због тога окупаторска власт осудила на робију, поједине одметнике и на смрт. Било је масовног интернирања становништва у логоре, узимања талаца.

Али побуњени народ није мировао. У посљедњој години окупације све више их се склања на Тару да пружи отпор власти, ту је одметнички логор групе Теодосија Ордагића из Бесеровине. Међу овим одметницима била је и једна жена, Стојка Југовић, која је касније погинула у борби против аустроугарских војника. Становништво је побуњеницима доносило храну и одјећу, јављало им о кретању власти приликом организовања потјера.

„У једној потјери окупаторски војници успјели су из засједе да убију Радоја Ћосовића, а ухваћен је одметник Здравко Милекић, калуђер манастира Рача. На пијаци испод куће Јовановића спремљена су вјешала. Међутим, под неутврђеним околностима хајдук Милекић успио је да побегне. Објешена је на пијаци у Бајиној Башти Драгиња Китић, из села Луга”, наводи се у тексту.

Извор: Политика