Резолуција је постала парадигма за БиХ као немогућу државу јер је додатно бацила под ноге слово Дејтонског споразума, написао је бивши предсједник Народне скупштине Републике Српске у својој колумни.

Драган Калинић

Његову колумну преносимо у цијелости:

Много тога је ових дана речено поводом резолуције о Сребреници.

Муслиманско-бошњачко Сарајево нахушкано (као почетком деведесетих) од антисрпских западних елита покушало је да резолуцију као илегални акт са нивоа БиХ (кршећи уставну процедуру нетранспарентно и неинклузивно) легализује и легитимизује на сједници Генералне скупштине Уједињених нација.

Резултат гласања је и њих запрепастио. Показало се да двије трећине планете не разумије или не подржава интенције ове Резолуције уз констатацију да њено усвајање и евентуална практична примјена на терену, али и у региону озбиљно угрожава тешко стечени послијератни мир и стабилност.

Дипломатска офанзива руководства у Београду и у Бањалуци уз садејство провјерених српских пријатеља довели су до тога да је ово ипак била Пирова побједа бошњачких муслимана и њихових западних коспонзора. Ако и јесу због процедуралне манипулције они формални ми смо ипак и морални и политички побједници. Мало ли је….

Да ли ће сви они из тога извући поуку или у знак освете наставити да још јаче угњетавају српски политички корпус показаће долазеће вријеме.

Убијеђен сам да нам ову врсту побједе Запад никада неће опростити. Ми нисмо ниподаштавали сребреничке жртве и јасно смо осудили овај тешки злочин, као и бројне друге злочине почињене током трагичног сукоба у БиХ. Али изгледа да Запад не вјерује сузама српских мајки. Тако је било и свих претходних десетина година у којима су почињени злочини геноцида над недужним нашим народом.

Мање више је јасно којим ће путем (док се евентуално не промијене глобалне геополитичке околности) антисрпски Запад настојати да усмјерава БиХ гурајући је све више у унитаристичку лудачку кошуљу. Јасно је да се преко ње искупљују за сва тешка злодјела над муслиманским становништвом у разним дијеловима наше планете.

Резолуција је постала парадигма за БиХ као немогућу државу јер је додатно бацила под ноге слово Дејтонског споразума. Постало је више него јасно да Срби морају изаћи из овог замрзнутог политичког конфликта. У противном их неће бити као самосталног, слободног и равноправног народа.

Зато је наше окретање Србији и иностраним пријатељима који нам вјерују и разумију нас природан ток ствари. Умјесто да и даље остајемо заробљени са питањем „шта ће бити са БиХ и куда она иде“ за нас је важније којим ће путем, у којем правцу Срби ићи даље. Рационално, мудро и стратешки.

То обухвата и питање мирног раздруживања уколико се настави опструкција повратка на изворни Дејтон, односно спречава повратак на силу одузетих надлежности Републике Српске.

Знајући да нашу судбину не одређује извјесни Самит и њему слични, него воља нашег народа и нас који смо Српску стварали као и постхумно завјештање најбољих међу нама који су своје животе и своју слободу уградили у темеље Републике Српске. То је гарант њеног опстанка.

Зато је предстојећи Сабор српског духовног, моралног и политичког јединства прекретница српске националне политике.

И због тога питање наше слоге мора бити изнад свих других личних и партијских питања и унутар Републике Српске и на свим подручјима гдје живи наш народ.

При томе гдје год да смо, потребно је да доприносимо миру, стабилности, поштовању и равноправности с онима с којима дијелимо овај балкански простор. Увијек истичући да туђе нецемо, а своје не дамо..и да све може бити „на продају“ али држава никада и никоме.