Наташа Баста-Ђорђевић, избјегла из села Курјак, а данас директорка основне школе у Дебрцу, рекла је да је најљепше године провела у малом селу у срцу Лике, и да никада није вјеровала да ће живот да јој се промијени из коријена.

– Већ око шест ујутру видјела сам колону трактора који пролазе. Људи су свраћали и тражили освјежење, и једна жена ми је рекла да јутро нећемо дочекати. „Усташе су кренуле од Госпића, већ су пала српска села, пробијена је прва линија“ – присјетила се Баста-Ђорђевић.

Два или три дана смо ишли само напријед, тек послије неколико дана нас је стигао отац, рекла је она.

– Пјешке је пређено више од 100 километара, само да би нас нашао. Сјећам се и дијела колоне који су гађали на Петровачкој цести. И дан данас се сјећам мириса паљевине и пуцања. Наша агонија се наставила и до Бањалуке, још неких четири или пет дана. Путовање је трајало пуних 10 дана, до Банатској Карађорђева, једног сеоцета близу Зрењанина где смо примљени – рекла је Баста-Ђорђевић.

Истакла је да је захвална држави Србији која јој је омогућила да се образује, и да стекне знање педагога.

– Од 2001. године почела сам да радим као педагог у школи, сада сам директор те исте школе. Имам дијете које носи име по свом стрицу, њеном деди, који је дао свој живот на крају, јер је изгубио здравље. Од првог дана је био на аеродрому Батајница, гдје је преживио бомбардовање. А био је и у заточеништву на аеродрому Плесо, нисмо ни мислили да ће се вратити – рекла је она.

Додаје да се бол никада неће смањити, и да пустош у срцу ништа не може да надомјести.