Горан Бубић, адвокат предсједника Републике Српске Милорада Додика, изјавио је да се не може прихватити игнорисање изјаве јавног званичника, односно Бакира Изетбеговића којом се његов брањеник проглашава пресуђеним лицем, због чега постоји оправдан страх од осветничке атмосфере.

Бубић је упозорио да са становишта принципа непристрасности суда постоји оправдан страх одбране од потенцијално осветничке атмосфере према предсједнику Српске, наводећи да је у овом случају страх оправдан након изјаве Изетбеговића, на коју Суд БиХ није реаговао.

Он је навео да не би било коменатара да је Суд БиХ благовремено упозорио на неприхватљивост тврдње Изетбеговића о комунистичким послушницима и мигу међународне заједнице да предсједник Додик буде осуђен.

Бубић је додао да се изјавом Изетбеговића да је суд комунистички послушник и да је „добио миг“ да брањенику пресуди евидентно ствара непријатељска атмосферу која угрожава стандард поштеног суђења јер у таквим околностима његов клијент не може имати повјерење у Суд БиХ.

Срна преноси саопштење браниоца Бубића у цијелости:

Брањеник Милорад Додик, председник Републике Српске, након одржаног претреса од 09.10.2024. године дао је изјаву медијима, поводом чега се према сазнањима одбране из медија огласио Суд БиХ саопштењем од 15.10.2024.године.

Ово саопштење Суда БиХ није спомињано на наставку главног претреса од 16.10.2024. године. Бранилац не жели коментарисати изјаву брањеника у дијелу који је био предмет саопштења Суда БиХ, нити конкретну садржину саопштење Суда БиХ. Али жели да укаже на читав контекст догађаја који је довео до изјаве предсједника Додика и околностима које утичу на суђење у вези с тим.

Бранилац примарно подсјећа на цјеловит дио изјаве предсједника Додика медијима након одржаног претреса од 09.10.2024.године, када је прије спорног осврта на догађаје од прије 30 година указао на изјаву Бакира Изетбеговића од истог дана која се тиче овог кривичног поступка гдје Изетбеговић проглашава суд за комунистичког послушника и тврди да ће предсједник Додик бити осуђен.

Госп. Изетбеговић је поред осталог навео: „Мислим да је иза процеса коначно стала међународна заједница… Али сад је почео њима да смета и он је мислим, тај точкић који ће одлучити да промијене и да ће стати иза овог процеса. Јер ово наше правосуђе је такво, остало је то из неког комунистичког вакта да некога питају `шефе, хоћемо ли, нећемо ли`? Мислим да су сада добили миг да иду ту до краја. Дакле, иду санкције вјероватно и процес ће ићи у том правцу да буде осуђен, претпостављам“.

Госп. Изетбеговић није било ко у БиХ – као ранији члан Предсједништва БиХ, посланик и предсједник у Представничком дому и Дому народа Парламентарне скупштине БиХ. Тренутно предсједник по броју гласова највеће странке у Федерацији БиХ. Изетбеговић говори о реалном, актуелном времену које се тиче овог суђења.

Као што је познато изјаве јавних званичника о текућем судском кривичном поступку представљају притисак на суд, и према пракси Евроспког суда за људска права.

Изјавом госп. Изетбеговића да је суд комунистички послушник и да је „добио миг“ да брањенику пресуди, евидентно се ствара непријатељска атмосферу која угрожава стандард поштеног суђења јер у таквим околностима брањеник не може имати повјерење у Суд БиХ.

Разумно је да је Суд БиХ саопштењем заштитио поступајућег судију појединца. Али се не може прихватити игнорисање изјаве јавног званичника истим поводом којом се очигледно не само вријеђа Суд БиХ и персонално поступајући судија, већ се предсједник Додик проглашава пресуђеним лицем „јер је међународна заједница стала иза процеса“ и „дала миг“ да буде осуђен.

Суд Бих не реагује на овај дио изјаве предсједника Додика у односу на изјаву госп. Изетбеговића, који је био повод преосталог дијела изјаве брањеника којом се Суд БиХ бави у саопштењу.

Да је Суд БиХ у саопштењу благовремено упозорио на неприхватљивост тврдње госп. Изетбеговића о комунистичким послушницима и мигу међународне заједнице да предсједник Додик буде осуђен, вјероватно не би ни било коментара брањеника у вези с догађајима од прије 30 година.

Све наведено коинцидира са доказима Тужилаштва БиХ који се односе на преписку коју ОХР доставља на захтјев Тужилаштва. Садржина ових дописа понижава државу БиХ, правосуђе БиХ, а понижава и Суд БиХ. У једном допису ОХР, који ће Тужилаштво извести као доказ реплике на наставку главног претреса од 30.10.2024.године, наводи се:

„Као почетно питање, Општи оквирни споразум за мир и његов Анекс 10 или високи представник нису предмет испитивања и одлучивања од стране Суда БиХ у кривичном поступку. Високи представник се именује у складу са одредбама међународног уговора. Ниједна од страна у том споразуму није довела у питање именовање високог представника. Оптужени у овом кривичном поступку нису стране у том уговору. Они немају право, било према домаћем или међународном праву, тражити тумачење тог уговора, а суд нема никаква овлаштења да се уплиће у међународне односе БиХ и других потписница уговора. Стога, тражени документи нису релевантни за поступак.“

У вези с наведеним Суд БиХ у допису браниоцима предсједника Додика и госп. Лукића од 21.10.2024.године, изјашњавајући се на приговоре одбране предсједника Додика на доказе реплике Тужилаштва БиХ, укључујући и наведени допис ОХР, наводи:

„Суд је цијенио приговоре браниоца првооптуженог… Суд примјећује да се одбрана поново бави питањима као што су функција Кристијана Шмита, институције и дјеловање ОХР-а, што није предмет оптужења, а на шта је Суд, у више наврата, већ указао.“

Ако Суд БиХ понавља и држи до предњег става чему онда дописи ОХР, у којима се држи лекција правосуђу у БиХ као докази у предмету? Јесу ли овакви дописи докази независности правосуђа у БиХ? Очигледно нису и одбрана на ово указује јавности.

На страну што се у наведеном допису ОХР износи лажна тврдња како ниједна страна није оспорила именовање високог представника, иако је Република Српска један од пет потписника Анекса 10, а Народна скупштина Републике Српске, као највиши уставни орган, оспорила именовање високог представника својим закључцима, које је Суд БиХ одбио као доказ одбране предсједника Додика.

Зато одбрана сматра да је у наведеним околностима не само доведен у питање углед Суда БиХ и повјерење јавности у њега, већ је елемантарно угрожено начело независности и непристрасности суда, па и правосуђа у цјелини.

БиХ је, према члану 1 Општег оквирног споразума за мир, независна и суверена земља, чланица УН. На БиХ апсолутно није примјењљив статус СР Њемачке послије Другог свјетског рата, како се позива Тужилаштво БиХ у својим поднесцима.

Њемачка је капитулирала и пар година имала статус окупиране територије, док БиХ није капитулирала, нити је капитулирала било која зараћена страна у БиХ, већ је рат окончан Општим мировним споразумом, са Уставом БиХ и др. уз јемства суверенитета државе од стране шест свједока споразума.

По схватању одбране питање непристрасности није став личне одлуке и појединачног става судија, већ реалних гаранција које јамче начело непристрасности.

У описаној ситуацији објективне гаранције непристрасности не постоје, поготово ако се дода чињеница да је председник Додик дугогодишњи стварни противник ове правосудне установе, као и противник Тужилаштва БиХ, због околности да нису предвиђене Уставом БиХ што је стандард у демократским државама (јесу законима усвојеним у Парламентарној скупштини БиХ).

Са становишта принципа непристрасности суда, постоји оправдан страх одбране од потенцијално осветничке атмосфере према брањенику Додику. У овом случају страх је објективизиран и изјавом госп. Изетбеговића, на коју Суд БиХ није реаговао. Овакав став одбране није ирационалан већ оправдан стварним догађајима.

Одбрана предсједника Републике Српске је става да Суд није осигурао спољашни утисак непристрасности и независности за суђење у овом кривичном предмету. Овоме се додају околности потврђивања оптужнице од стране судије за коју је Милорад Додик, у својству српског члана Предсједништва БиХ, надлежан по

Уставу БиХ, исказао писано противљење да буде изабрана за судију Међународног кривичног суда у Хагу.

С наведеним у вези одбрана у овом саопштењу указује и на становиште Европског суда за људска права који у предмету Цоеме и др. против Белгије констатује:

„Оно што је овдје битно јесте повјерење које судови у демократском друштву морају да улију код јавности и изнад свега када се говори о кривичном поступку код оптужног. Приликом одлучивања да ли постоји оправдан разлог за страх да суд није независан или непристрасан, гледиште оптуженог је битно али није пресудно. Пресудно је да ли се овај страх може сматрати објективно оправдан…“ (слична су становишта у предметима Пуллар против УК, затим Хаусцхиллдт, Гаутрин и др.).

„Истодобно, извјештавање у штампи о тренутним догађајима представља остваривање слободе изражавања, зајамчене чланом 10. Конвенције (Б&еацуте;дат против Швицарске [ВВ], став 51.). Ако постоји непријатељски настројена медијска кампања у погледу неког суђења, оно што је пресудно нису субјективни утисци осумњиченика, колико год били разумљиви, о томе је ли расправни суд без предрасуда, како се то од њега захтијева, већ може ли се осумњиченикову бојазан сматрати објективно оправданом у посебним околностима предмета (Włоцх против Пољске (одл.); Дактарас против Литве (одл.); Приебке против Италије (одл.); Буткевичиус против Литве (одл.); Г.Ц.П. против Румуније, став 46.; Мустафа (Абу Хамза) против Уједињеног Краљевства (одл.), ставови 37. – 40.).

Слиједи да је изнијетим околностима догађања угрожено не само повјерење оптуженог предсједника Додика у Суд БиХ већ и повјерење јавности, а тиме и стандард поштеног суђења, на шта се указује у овом саопштењу браниоца.