Хрватски историчар Горан Шарић истакао је да је суђење предсједнику Републике Српске Милораду Додику суђење Србима западно од Дрине и Републици Српској.

Шарићев текст за портал Бањалука нет преносимо у цијелости:

Босну волим и често јој се враћам. Више од двадесет година је редовно посјећујем. Волим сва три њена народа.

У мом животу, „Босанци“ све три вјере су ми били можда и најдражи људи, пријатељи, другови, сурадници. Зато ме боли што је драга ми земљица Босна и 30 година након тог несретног братоубилачког рата колонијална управа, што се Мехо, Драган и Анте не могу договорити сами да ту прелијепу земљу изграде и чувају.

А како градити Босну и Херцеговину, ако не на Дејтонском споразуму?

Прекјуче сам у Босну дошао нимало лијепим поводом. Умјесто да посјетим структуре у Високом, камене кугле код Теочака или Завидовића, стећак изнад Пала или средњовјековни Бобовац, отишао сам у зграду Суда БиХ, зграду која је за вријеме рата служила као логор за Србе. Јака симболика. У том бивше казамату за Србе, суди се наводно Додику, а у ствари Србима и Републици Српској, од стране бивше припаднице /такозване/ армије БиХ и кадра Алијине СДА.

Прекинуо сам археолошку експедицију по Блиском Истоку. Исправно говорећи, то је Средњи Исток, Балкан је за западњаке Блиски Исток. А овакву лакрдију којој сам присуствовао, тешко да бих гледао и на Блиском Истоку. Суђење, а у ствари травестија, у режији колонијалног управника, приватног грађанина Кристијана Шмита, који се лажно представља као високи представник, крши све постулате права и правде. Све кад би Шмит и имао мандат УН-а да буде високи представник, његова улога је надзирање имплементације Анекса 10, односно надгледање провођења свих цивилних аспеката Дејтонског споразума.

Ни један високи представник с Анексом 4, односно уставним аспектима Дејтонског споразума нема ништа, а баш ради тога суде Додику. Да је ово суђење Додику сигурно не бих прекидао пут, јер мене не занимају приватни проблеми било којег политичара. Али ово је суђење Србима западно од Дрине, и Републици Српској у којој живи тих мало Срба што је остало након геноцида у НДХ.

Зато сам дошао, да помогнем, колико је у мојој моћи, том страдалничком народу. Увијек ћу се залагати за помирење и суживот „Босанаца“ све три вјере, али суживот се не може градити на рушењу Републике Српске, јединог гаранта каквог таквог опстанка Срба у БиХ. Посебно би Хрвати, па чак и Бошњаци, требали рјешавати своје проблеме без „високих представника“.

Буду ли вас западњаци мирили, сукоб ће бити перманентан. Срби у БиХ се добро сјећају 1941. Како су прошли кад нису имали своју државу. Нитко не може срушити Републику Српску без да изврши нови геноцид над Србима. Зато је потребно да сви заједно енергично устанемо против било каквог рушења Републике Српске. Или што би рекао хрватски предсједник Милановић: „Даље прсте од Додика!“