Књижевник Ђура Јакшић (1832-78; поживео 46 година) најтипичнија је беомска фигура унутар српског романтизма, а поред пјесама, писао је приповјетке, драме и уз све то још је и сликао.

Живот Ђуре Јакшића испуњава немир, револт, бунт, лутања, бол, грчина, сиромаштво, биједа, итд… Родио се у свештничкој породици у Српској Црњи. Већ са 16 љета учесник је у устанку 1848, када су се побунили сељаци његовог краја. Револуционари су поражени и разочарани, а идеали и заноси те 1848 сломљени.

Јакшић се специјализовао за сликарство. Напустио је трећи разед гимназије и посвећује се сликарству, које учи код приватних учитеља. Стиже до Беча и Минхена, али пошто је природом несталани и нестрпљив, не задржава се нигде предуго, ту борави краће вријеме, подсјећа портал Лепоте Србије.

Највише времена проводи у Србији, на чије држављанство мало дуже чека, а гдје ради као наставник цртања по селима, паланкама и унутрашњим забаченим српским странама. Живио је јако биједно и тешко – оскудно.

Породицу није могао да храни, а долазио је у сукоб са затуцаним људима, са неписменима који су га прогонили, вријеђали, хапсили, давали му отказе, итд… Једино се са кафанским особљем никад није сукобио…

Јакшић долази 1872 у Београд и добија место коректора при државној штампарији – 17 новембра 1872 и то је онај мало светлији тренутак, а кад га нечја рука мало више заштити…. Али прије тога искусио је Јакшић и надничарски тешки посао, те је радио на некој грађевини у Београду носајући малтер!… Био је и тјелесно слаб и гладан, али никад разочаран у српство…

Анегдота о њему, свакако, има онолико колико је пића стао да попије Јакшић Ђура, а ми смо овог пута издвојили неке од најинтересантијих:

**У једној анегдоти пјесник Ђура Јакшић седа на фијакер унатрашке, кочијаш га упита што не седне напред, на шта му Ђура каже:

– Па где сте ви видјели да Србин гледа унапријед?!

** У кафани, касније названој „Посљедњи грош“ или “Код задњег гроша”, Ђура је дочекивао многе зоре, неријетко одлазећи кући са неколико нових стихова. Наравно, ту је и буквално остављао посљедњи грош који је имао! Кафана је, легенда каже, по дијалогу између газде и Ђуре добила и име:

– Нема више пића, јер си потрошио све новце. Ништа ти није остало, а на вересију не дајем!

– Ниси у праву, остао ми је још један грош.

– Па шта можеш са једним грошем, ајде реци?

– Да, али ово није обичан грош, него златан! – одговорио је Ђура.

** Један учитељ донео је Ђури Јакшићу гомилу својих пјесама да их погледа и каже своје мишљење. Ђура је брзо прочитао пјесме, али је био изненађен великим бројем пјесама које му је колега донео, па га је упитао како је могао толико да их напише.

– Не знам ни сам како сам то написао, одговара учитељ, мало више сам попио, па ми дошло лијепо у души, осетио сам неко божанско надахнуће, па све то ставио на папир… Горим од нестрпљења да чујем ваше цијењено мишљење.

– Драги пријатељу, моје мишљење је, бар што се тиче ваше поезије, да се одмах упишете у трезвењаке.