На Брионском пленуму заказаном 1. јула 1966. Александар Ранковић је мало говорио. Био је изолован, а бивши саборци су га се клонили. Дјеловао је конфузно, збуњено и није се бранио. Сви учесници расправе осудили су његове поступке. Током седнице му је нагло позлило, при чему је доживео благи инфаркт. Када је говорио, причао је само о својој моралној одговорности и поднио је оставку на све функције.

Тако је 1. јула 1966. године окончана, до тада, блистава каријера Александра Ранковића, оснивача свих тајних служби на просторима Југославије, кума и једног од најближих сарадника Јосипа Броза Тита.

Али ово је тек крај приче…

Први до Тита

Александар Лека Ранковић је био учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Ранковић је био један од људи који су после Другог свјетског рата испливали као најпоузданији борци у име новог поредка и један од “старих комуниста”. ОЗНА је већ била основана 1944. и тих дана је имала пуне руке посла.

Дјеловањем безбједносних служби на чијем је челу Ранковић био, послијератна држава је веома брзо и успјешно очишћена од политичких непријатеља режима – четника, недићеваца, збораша… а комунистичка власт је учвршћена.

Александар Ранковић је био члан свих важнијих политичких тијела, како у држави, тако и у Комунистичкој партији – био је потпредсједник Савезне скупштине, члан Извршног комитета ЦК Савеза комуниста Југославије, потпредсједник Савезног извршног вијећа и предсједник Одбора за унутрашњу политику, члан Секретаријата Извршног комитета ЦК СКЈ, члан ЦК Савеза комуниста Србије, члан Предсједништва Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије…

Све ово вријеме, поред ових функција, Александар Ранковић је био и шеф свих полицијских и тајних служби Југославије, задужен за борбу против свих који су сматрани противницима државе и тадашњег режима, подсјећа Историјски забавник.

Све ове функције биле су подупрте (а добрим дијелом су и произилазиле) чињеницом да је Ранковић био веома близак са Титом. Када се овај, 1952. године вјенчао са Јованком, Александар Ранковић је био Титов кум.

И послије разлаза Тита и Стаљина, Ранковић је остао вијеран партији и Титу. Службе којима је он руководио вршиле су масовна хапшења и ликвидације симпатизера Информбироа. Многи су осуђени без довољно доказа, само на основу сумњи и без критеријума.

До 1966. године политичка моћ Александар Ранковић стално је расла. Зато је његов пад био још већи када је “афера прислушкивања” једном избила.

Сила Бога не моли…

Те 1966. године наводно су откривени уређаји за прислушкивање у Титовом кабинету и спаваћој соби његове супруге Јованке у резиденцији у Ужичкој број 15 у Београду. Ко је тачно пронашао те уређаје и на који начин, никада није објелодањено, али је кривица одмах пала на Службу државне безбједности и на њеног првог човјека – Александра Ранковића који је оптужен да се “као сила издигао изнад друштва”.

И онда је 1. јула услиједио Брионски пленум на коме се Ранковић сам повукао након што је био жестоко критикован од стране дојучерашњих другова.

Послије његове смјене на Брионском пленуму, наступила је “чистка” – смијењени су, пријевремено пензионисани, па и ухапшени многобројни функционери за које се сматрало да су Ранковићеви симпатизери. Био је то први велики лом у југословенском врху, послије смене Милована Ђиласа 1954. године.

Човјек који је заувек заћутао

Александар Ранковић је био скоро једини Србин у непосредном Титовом окружењу. Његовом сменом српска Државна безбједност значајно је ослабила, а “чистка” у којој су превасходно страдали српски званичници, довела је до слабљења утицаја Републике Србије у Југославији.

Убрзо послије Брионског пленума је покренуто и питање злоупотребе Удбе на Косову и Метохији, што су искористили албански сецесионисти и већ у јесен 1968. године изашли са захтјевом “Косово република”. Смјеном Александра Ранковића на Брионима, вјерују неки, заправо су почеле припреме за оно што ће, постепено, довести до распада југословенске федерације почетком деведесетих година.

Послије Бриона, Ранковић је заћутао. Живео је мирно и повучено и бавио се писањем мемоара. У њима је записао: “Ја, који сам све прислушкивао, од скупштине до спаваће собе, задњи сам сазнао шта ми се спрема.”

Занимљиво је да је, када је Александар Ранковић умро 19. августа 1983. године, Централни комитет Савеза комуниста цензурисао сам чин сахране. У штуром извјештају Тањуга, који је емитован, стајало је да се од Ранковића опростило “неколико хиљада грађана”. Према процјени неких очевидаца, било их је више од 100 хиљада, а испратили су га и повицима: “Лека, Лека”.

Годинама послије смрти Александра Ранковића је на снази била забрана његовог јавног помињања, подсјећања на дијелове његове биографије, чак и на објављивање његових фотографија и то и оних које имају историјски значај.