Од скромних почетака из окриља типичне сељачке породице средином 19. вијека, до пута у Београд, Војне академије и учешћа у чак шест ратова доспио је међу највеће војсковође нашег народа.

Петар Бојовић је био много тога – војник који није желио да се бави политиком, војсковођа који није напуштао своје ратнике, човјек привржен породици, строг према свима, а највише према себи, заборављени херој…

У низу од само четири српска генерала који су добили чин војводе, био је посљедњи коме је ова почаст додјељена, а и најмлађи.

Каријеру је започео као коњички официр, али је стицајем околности почетком 20. вијека прошао у пјешадију, наводи Историјскизабавник.

Био је најбољи у 12. класи Артиљеријске школе Војне академије. Када је његова војна каријера кренула узлазним путем, највећи дио времена током ратова провео је у штабу Врховне команде.

Бојовић се током Првог балканског рата највише истакао током Кумановске и Битољске битке послије којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов приједлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске.

У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однијела побједу у бици на Брегалници.

Вријеме смрти и велике славе

Почетак Првог свјетског рата Петар Бојовић је дочекао као командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, али је убрзо рањен на бојишту и због тога смијењен са места команданта.

Реактивиран је 1915. године као командант трупа Нових области и тих дана, док се српска војска повлачила према Косову, управо те јединице су пружиле велики отпор непријатељу пре него што су се и саме повукле.

Петар Бојовић био је у групи челника ондашње Србије који су сматрали да је повлачење војске преко Албаније једино рјешење. У безизлазној ситуацији, сматрао је, боље је повући се негдје и добити на времену док се војска не опорави и реорганизује.

У тим најтежим тренуцима, умјесто обољелог војводе Путника, Бојовић крајем децембра 1915. године долази на мјесто начелника штаба Врховне команде. Ову дужност вршио је до фебруара 1916. планирајући све – од контаката са савезницима, преко транспорта бродовима, до избора локације на Крфу и бригу о рањенима.

И по повлачењу пред Бојовићем су били тешки задаци. Један од њих био је и командовање трупама на Солунском фронту и то у сарадњи са Свезницима. У операцијама на Кајмакчалану, у јесен 1916. године, Бојовић је руководио офанзивом српске војске која је уз савезничку помоћ поразила бугарске јединице код Горничева и заузела Кајмакчалан и Битољ.

По пробоју Солунског фронта за ратне успјехе његове Прве армије, генерал Петар Бојовић је указом од 13. септембра 1918. унапређен у чин војводе као посљедњи генерал унапријеђен у овај чин, након Радомира Путника, Степе Степановића и Живојина Мишића.

Средином септембра 1918. године, Бојовићева Прва армија је прва пробила непријатељске линије у бици код Доброг Поља, напредујући дубоко у окупирану територију долином Вардара према Велесу. Тим продором бугарска војска је раздвојена од њемачке и аустроугарске, чиме је практично, избачена из рата.

Управо армија којом је командовао Бојовић била је та која је ослободила највећи дио Србије, сам Београд, па и даље – Банат, Срем, Бачку, Славонију и добар део Хрватске.

Петар Бојовић један је од најодликованијих српских војсковођа у историји. Нека од највећих почасти су Орден Југословенске круне првог реда, Орден Карађорђеве звијезде првог реда и француски Орден Легије части. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог свјетског рата и српске ратне историје.

Па ипак, послије Другог свјетског рата ни чин ни одликовања остарјелом војводи нису много помогли. Петар Бојовић је окупацију провео у кућном притвору који је сам себи наметнуо. Наиме, након што је одбио да јавно подржи окупационе власти између њега и Нијемаца склопљен је својеврсан “договор” – ниједан њемачки војник никада неће прећи праг Бојовићевог дома, док се војвода буде држао тога да током читавог трајања окупације не напусти своју кућу и врт око ње.

Петар Бојовић тако је и дочекао ослобођење и “нове власти” које нису имале много разумијевања за остарјелог војводу.

Ријеч је о причи која никада није званично потврђена. Незванично, остарјели, и у том тренутку једини живи војвода Србије, Петар Бојовић, постао је жртва малтретирања младих комуниста по ослобођењу Београда 1944. године.

Оно што се званично зна је да је у новемру 1944. војвода Бојовић позван да да исказ и да је то саслушавање трајало пуна три дана. За војводу који је у том тренутку имао пуних 87 година овај чин сигурно је био непријатан и у најмању руку, понижавајући.

Након завршетка саслушања Бојовић се вратио у своју кућу и опет из ње није излазио. По свједочењима блиског породичног пријатеља Косте Ракића тих мјесеци догодио се један непријатан инцидент. Наиме, у дом Бојовића упала су двојица припадника Народно-ослободилачке војске Југославије.

Након што су пронашли старог војводу, вређали су га и понижавали и у једном моменту отели су му сабљу од које се старац никада није одвајао. Читавој сцени присуствовао је и војводин син Добрица који се потукао са једним од уљеза. Сабља, као и војводин калпак тада су заувек нестали и данас се сматрају изгубљеним.

Врло брзо послије овог немилог догађаја, 19. јануара 1945. године војвода Петар Бојовић преминуо је у својој кући у Београду. Узрок смрти, који је наведен у одговарајућој рубрици матичне књиге умрлих при храму Светог Саве на Врачару, било је “обострано запаљење плућа”. Било му је 86 година.

Петар Бојовић сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду 21. јануара у присуству православног свештеника, у кругу најближе породице и пријатеља. По свједочењу Косте Ракића погреб су, са пристојне удаљености, све вријеме пажљиво пратила двојица мушкараца обучена у кожне мантиле тамне боје за које су сви присутни са правом претпоставили да су били припадници ОЗНА-е.

Ниједне новине, као ни оновремени Радио Београд нису јавили за смрт прослављеног борца.