Како је изгледао царски барјак крсташ цара Душана и најстарија српска застава.

Двије Хиландарске заставе цара Душана

У историји вексилологије, науке о заставама, име првог српског Цара, Душана Силног, везује се за заставе на више начина. Прије свега „Душанов законик“ је први српски законски документ у коме се помиње неки податак везан за заставе.

У његовом 150. члану помиње се „велики властелин стегоноша“. У коментару овог термина Стојан Новаковић пише да је „Стегоноша био управо не заставник већ војвода коме је стег био предат као знак његове команде над неколико одељака војничких које је он имао да води“.

Српска застава на шпанској поморској карти

У Западним, претежно шпанским и италијанским портоланима (зборницима поморских карата са упутствима за навигацију), када је ријеч о српским просторима, углавном се помињу приморски градови дуж Јадранске обале.

Међутим, на портолану каталонског поморца Анхелина Дулсерта из 1339. године, (чији се оригинал налази у Националној библиотеци у Паризу) приказана је и Србија. Она је сигнирана као Серуиа, а њена пријестоница Скопље као Сцопи. Претстављена је символичном сликом града (тврђаве) на чијој се кули вијори златна (жута) застава са приказом црвеног двоглавог орла.

Застава је квадратна – типа стандарте, а на врху јарбола налази се крст уписан у рунделу. Ова краљевска застава најстарији је сачувани ликовни приказ неке српске заставе.

Према теорији Драгомира Ацовића, изнетој у дијелу Хералдика и Срби (2008), застава Стефана Душана, Цара Срба и Грка, у вријеме док је још носио титулу Краља (до 1345) могла је бити златна са мотивом црвеног двоглавог орла, као једног од севастократорских знамења, подсјећа Башта Балкана.

Послије 1346. године царска застава је вјероватно постала црвена са мотивом бијелог (сребрног) двоглавог орла, „преузета као сасвим специфичан и карактеристичан знак деспотског достојанства у српском царству“. Послије 1371. године она је поново могла бити златна (жута) са мотивом црвеног двоглавог орла, осим ако њени корисници, најпре Лазаревићи (Кнез Лазар и Кнез и Деспот Стефан), нису хтели да и бојама заставе искажу царско наслијеђе Немањића и Цара Душана, што је по свему судећи и био случај.

Друго тинктурално питање везано за ову заставу, питање жуте боје њене основе, још више је прекривено велом тајне. Могуће је да је црвени двоглави орао на жутом тј. златном пољу био инверзивна верзија византијског златног орла на црвеном пољу.

Црвени двоглави орао могао је да символизује севастократорско достојанство, а да је жута боја заставе изабрана као својеврсна алузија на једну заставу за коју се мисли да ју је посједовао Душанов отац, Стефан Дечански.

„Дечански је наиме послао у Александрију, мисирском султану једно изасланство, које је у његово име тражило од султана, да му пошаље једну жуту заставу, која ће се носити пред војском у бојевима. Султан је свакако испунио молбу Стефана Дечанског“. Жута боја ове заставе сасвим је разумљива, ако се у обзир узме да су у то вријеме заставе Египта и Мамелука под ладавином султана Ал Насира Мухамеда и заставе Ајубида биле жуте боје.

Хиландарски барјаци Цара Душана

Данас се у манастиру Хиландар, на Светој гори Атонској, чувају и двије заставе које традиција приписује Цару Душану.

Обје хиландарске заставе Цара Душана имају чудну и ретку форму правоуглог троугла, при чему се на јарбол причвршћују преко једне од њихових катета, а не хипотенузом, што је увек био чешћи случај.

Прва има шест поља. Прво поље је наранџасте, друго, треће, четврто и пето зелене, а доње, шесто жуте боје. На трећем (другом по реду зеленом) пољу пришивена је једна врста златног патријаршијског крста. Он се од класичног патријаршијског или руског крста разликује по томе што у свом горњем завршетку нема класичан облик, већ облик слова „Т“ и што му је трећи, доњи крак паралелан са водоравним крацима крста, а не закривљен. Застава је висока 240 цм, а широка 275 цм.