На фасади Градског саобраћајног предузећа у улици Књегиње Љубице на београдском Дорћолу осликан је мурал посвећен Споменку Гостићу, најмлађем војнику и одликованом борцу Војске Републике Српске у одбрамбено-отаџбинском рату.

мурал посвећен Споменку Гостићу

Споменко је рођен 15. август 1978. године у Добоју, а погинуо је 20. марта 1993. године на Озрену. Војсци се придружио као сироче 1992. године на планини Озрен, а обављао је дужност курира и са коњима развозио храну и извлачио рањенике, те је два пута лакше рањен.

Одликован медаљом Заслуга за народ.

Није познато за сада ко је насликао овај мурал у Београду, али се може рећи да је ту сада у знак сјећања на најмлађег одликованог борца који је дао свој живот за ову земљу.

Подсјећамо, битка на Возући, која се догодила недалеко од планине Озрен представља оружани сукоб тзв.Армије Републике Босне и Херцеговине и Војске Републике Српске од јула до 10. септембра 1995. у селу Возућа код Завидовића. Циљ Армије Републике Босне и Херцеговине био је протјерати српско становништво и населити муслиманске избјеглице из Сребренице и Жепе, али и отворити пролаз за напад на Добој. Међутим, потписивањем Дејтонског споразума у децембру 1995. окончан је рат, те су припреме за напад на Добој обустављене.

Почетком рата 1922. године Споменко је живио са мајком Миленом у селу Јовићи надомак Маглаја, а село је било окружено насељима са већинским муслиманским становништвом, па се мали Споменко врло брзо нашло на првој линији фронта.

У офанзиви муслиманских снага на планину Озрен народ се брзо повукао из Јовића, а Гостић је са неколико војника остао да брани село. У марту 1993, у гранатирању положаја српске војске, пет војника је погинуло, а Гостић је тешко рањен. Умро је 20. марта 1993. у Јовићима на Озрену, а сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу у Горњем Улишњаку.

Песник Василије од Семберије посветио је пјесму једном од најмлађих бораца Восјке Републике Српске:

Пјесма о Споменку Гостићу

У некој земљи, у једном рату,
десетине мртвих у једном сату,
стотину гине у једном дану,
у једној земљи на Балкану.

У једној земљи, гдје крв се лије,
гдје нико никог волио није,
гдје један дечко голобради,
постаде дио историје.

Рођен у селу у Јовићима,
не верујем таквих више да има,
тамо гдје туга нема краја,
у Босни, негдје код Маглаја.

У крвавом рату, гдје смрт не бира,
обавља дечак дужност курира,
стазама козјим од чете до чете,
Споменко Гостић то храбро дете.

Могао је да не буде близу,
да безбрижно шета по Паризу,
да не легне млад у хладну раку,
јуначко срце је у дјечаку.

Несрећног марта, несрећног сата,
на Јовиће паде граната,
оста дјечак вечним сном да спава,
покрио га је вео заборава.

Није за њим заплакала мати,
није суза потекла ни тати,
сестра дуге косе не расплете,
никог није имало то дјете.

Имао је четрнаест љета,
волио је земљу којом шета.
Ријешио за српство да погине,
нека ти је лака земља сине.

#spomenkogostic #heroj #vrs #mural #dijeteheroj