Краљ Петар је дошао на престо као зрео и изграђен човјек. Он није био компликована природа, једноставно је и право гледао на живот и на све ствари. Његова филозофија живота била је проста и бес нијанси, али он је имао здрав смисао за реалне погледе на цијели живот и све сложене изражаје његове. Лично врло храбар, он је био дубоко увјерен фаталиста и вјеровао је у судбину. Та вјера у фатализам доводила га је често до сујевјерја. Моралан и претјерано штедљив, он је био тип доброг домаћина.

Краљ Петар Први

Из историје Србије и из свега онога што је видио и доживио прије него што је дошао на престо, краљ Петар је извео добре закључке. И поуке из претходних догађаја добро су утицале на њега. Опирање народној вољи и рђав рад довео је династију Обреновић до катастрофе, а та катастрофа довела је њега на престо. По себи се разумије да он није смио наставити ту политику пркоса и реакције, политику противну народним тежњама, која је водила у пропаст не само династију него и државу.

Од природе и по свом васпитању искрено слободоуман, краљ Петар је дошао на престо и примио владу са чврстом одлуком да буде уставни владар и да пусти народ да, преко људи које испред себе истакне, сам собом влада. И он се тог свог основног принципа консеквентно држао до краја своје владе.

Велики проблеми њега нису морили, велике бриге нису га растрзале, велике кризе и унутрашње борбе биле су му непријатне. Он је желио мир и ред унутра, и радио је колико је могао на томе да се то изведе, увјерен да ће само миран унутрашњи живот и развитак дати држави снагу за повољно рјешење великих националних задатака. А рјешење тих задатака, ослобођење и уједињење цијелог народа, био је главни идеал краља Петра.

Политика у томе правцу кренула се у Србији по доласку на престо краља Петра одмах сама собом, јер су те тежње биле у народу стално живе, а сада су добиле маха за рад.

Одлуком краља Петра да буде демократски и уставни владар и искреним и лојалним вршењем те одлуке, била су наједанпут ријешена у Србији сва унутрашња питања и сва снага у земљи, трошена до тога времена у јаловим унутрашњим партијским и династичким борбама , окренула се послије тога раду на државном снажењу и спреми за рјешење великих националних и државних задатака.

Што се у том правцу могло онда несметано радити велика је заслуга краља Петра. Он је искрено желио слободу и величину свога народа и био је увјерен да ће најбоље постићи то онако како је он пустио да се ради.

А он је волио свој народ, особито свог сељака, искрено, дубоко, предано, бескрајно. То је била очинска, топла љубав, која га никада није напуштала. Он је волио народ, вјеровао је дубоко у његове способности и његову будућност. И та га вјера никада није напуштала, ни у доба највећих несрећа, када би сваки са мало мање чврсте вјере пао у очајање. Та вјера држала га је и у тешким тренуцима у јесен 1914. године, та вјера водила га је преко Албаније и није му дала да посумња и клоне за вријеме тешких дана у емиграцији, та вјера довела га је натраг у земљу и метнула му на главу круну првога краља ослобођених и уједињених Срба, Хрвата и Словенаца.

Престо краља Петра наслиједио је његов син Александар.

Извор: „Српски владари од IX до XX века“, др Станоје Станојевић