Српски народни јунак Петар Поповић, звани Пеција вођа двије буне Срба у Босанској Крајини. Рођен је 1826. године од оца Петра и мајке Илинке у селу Бушевић код Крупе на Уни.

Српски народни јунак Петар Поповић

Петар је био бистро дијете, које је без формалног образовања сам себе научио да чита и пише. Уз матерњи српски, одлично је говорио и турски језик. Растао је уз гусле и народну епску поезију, што га је нагнало да се у 22. години одметне у хајдуке, оде у планину и од тада почиње његова активна борба против турског окупатора и османске државе.

У јесен 1858. заједно са хајдучким харамбашом Петром Гарачом из Стригове код Козарске Дубице, подиже значајну буну у Кнешпољу и ширем рејону Поткозарја. Тада гради и велики шанац код Костајнице познат као ”Пецијин шанац“ гдје се одиграла жестока битка између Турака и српских устаника који су се убрзо придружили хајдуцима. Слабо наоружаним устаницима нико није притекао у помоћ па су након дуге и тешке борбе били принуђени да пређу ријеку Уну и предају се аустријским стражама. Ова буна је у народу остала позната као Костајничка или Пецијина буна.

Турци су недуго затим успјели да ухвате Пецију и одведу у Цариград, гдје је био осуђен на смрт. По пресуди, требало је да буде јавно погубљен у свом родном крају, како би немирним Србима то била јасна опомена за оно шта их чека уколико се опет дигну на устанак. Међутим, на путу из Цариграда у родни крај, Пеција уз помоћ неких Шумадинаца успјева да побјегне и одлази у Крагујевац гдје добија посао у српској државној тополивници.

Све до 1875. године и новог устанка у Босанској Крајини који је познатији под именом “Невесињска пушка”, Пеција остаје у Крагујевцу. Чим је чуо за устанак 1875. одлази у родни крај гдје се придружује устаницима и већ 28. августа води устанике у бици код села Гашнице код Градишке гдје разбија Турке. Међутим, недуго за тим, због издаје извесног Илије Чолановића, Турци узвраћају изненадним нападом и након дугог и жестоког боја тјерају већину устаника преко ријеке Саве док Пеција са око педесетак најтврдокорнијих устаника остаје да се бори на самој обали Саве.

Сви су скоро изгинули. У посљедњем тренутку само Пеција и два устаника остадоше живи. Тада он, у свом маниру сав израњаванн изађе на чистину и повика на Турке: ”Ево Турци, нека знадете, Пецију нисте убили, још је жив, и наскоро ће вам се осветити“.

Чим је ово изговорио на њега је налетјело турско тане и на мјесту га убило. Било је то 29. августа 1875. године недалеко од насеља Гређани код Старе Градишке.
Мртвог Пецију са осталим јунацима, локални Срби тајно сахранише у близини (касније озлоглашеног) села Јасеновца. Деценију након Пецијине погибије, његове кости су пренешене и похрањене код манастира Моштаница подно Козаре у близини Козарске Дубице.