У љето 1813. године Неготин је напало 16.000 турских војника, а бранило га је само 3.000 устаника на челу са хајдук Вељком Петровићем.

Барутана се налази у порти Саборне цркве Свете Тројице у Неготину. Зидана је каменом, са кровом на четири воде и до данас је у потпуности сачувала свој аутентичан изглед.

Чинила је саставни дио утврђења „Баба Финке“ а данас је њен једини остатак, пошто је утврђење срушено 1883. године. Подигнута је специјално за чување барута, што је условило и њено градитељско рјешење.

Укопана је у земљу са кровом на четири воде, засведена полуобличастим сводом и покривена ћерамидом. Из овог утврђења Хајдук Вељко је бранио Неготин од Турака током Првог српског устанка.

Вељко Петровић, један од највећих јунака Првог српског устанка, био је хајдук у чети Станоја Главаша, а војвода је постао 1811. године када је дошао у Неготин. У устанку је учествовао од самог његовог почетка, истакао се у борбама око Бање и Варварина као и у одбрани Неготина, гдје је херојски погинуо 1813. године.

„Баба Финка” се налазила на простору садашње зграде Скупштине општине Неготин, цркве, порте и гимназијске зграде, дворишта и оближњих улица.

По изгледу то је била више осматрачница него утврђење, гдје је Хајдук Вељко живио са својом другом женом Чучук Станом.

Сама кула, сачињена од дрвета, имала је више тавана, а на врху трем, који се држао на дебелим и снажним стубовима. Хајдук Вељко је са врха „Баба Финке” посматрао неготинска поља, на њој се припремао за окршаје с Турцима. Чим би коњаници најавили да Турци иду из правца Тимока, Вељко би ударио длан о длан, што је био знак да се седла Кушља, подсјећа портал Опанак.

„И док су бећари опремали Кушљу, Вељко би облачио свечано одијело, а Стана му је везивала изнад главе свилене гајтане од чепкена. У силав би стављао два пиштоља, а преко груди криву сабљу. У кубуре би исто тако ставио два пиштоља. Прије него што би појахао Кушљу, сам би добро прегледао колане, а за то вријеме Роми су свирали. Излазило се на задњу капију; Абраш је био редовно с десне стране Вељка. Роми су свирали за њима, као на каквом весељу, све док не би поодмакли у неготинско поље. Тада би Вељко само знаком руке давао на знање да се свирачи врате“.