И док данас Срби углавном доживљавају непријатне ситуације када се нађу у Хрватској, од скидања таблица до вријеђања на националној основи, некада је ситуација била потпуно другачија, а у градовима широм Хрватске били су подигнути споменици посвећени династији Карађорђевић.

СВЈЕТИОНИК КРАЉА ПЕТРА БИО ЈЕ СИМБОЛ СПЛИТА

Династички споменици посвећени краљевима Петру I Карађорђевићу и његовом сину, Александру I Карађорђевићу из времена Краљевине СХС, настајали су на подручијима свих бановина, данас независних земаља Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Македоније.

И док се данас Срби не осјећају добродошлим у Хрватској, одакле се скидају табле исписане на ћирилици, некада је слика била потпуно другачија. Бројна спомен-обиљежја била су подигнута оквирно од средине двадесетих година до краја 1940. године.

У том релативно кратком периоду настало је близу двије стотине династичких споменика, посвећених краљевима Петру I и Александру I, различитих по форми и габариту, од приказа коњаника, стојећих фигура, увеличаних попрсја, портрета, рељефа са композицијама из живота монарха, спомен-плоча и спомен-чесми.

Један од првих споменика краљу Петру I подигнут је већ 1923. године у Дарди код Осјека. То је била пирамидална конструкција, висока девет метара, са двоглавим орлом на врху који у канџама држи грб Краљевине СХС.

Само годину дана послије смрти краља Петра I на збору грађана Дубровника, одлучено је да се откупи нацрт за споменик од Ивана Мештровића. Послије двије године 1. децембра 1924. на дан Уједињења свечано је откривен велики камени рељеф. Био је постављен на почасно мјесто испод самог кипа Светог Влаха, заштитника града. Краљ је био приказан на коњу, огрнут великом пелерином са соколом у руци.

Споменичка фигура краља Александра I у Вараждину свечано је отворена 6. септембра 1935. на рођендан младог краља Петра II, на главном Тргу краља Томислава, испред Градске вјећнице. Лик краља представљен у стојећем ставу, у свечаној генералској униформи био је изливен од бронзе и висок 2,8 м тако да је читав споменик био укупно висок преко шест метара.

Само неколико недјеља касније, 17. новембра 1935. свечано је откривен споменик краљу Александру I на Сушаку. На широкој платформи из које израња високи постамент, у стојећем ставу приказана је бронзана фигура краља са кормилом (југословенског) брода. Краљ је приказан у парадној генералској униформи са пелерином која је зањихана на вјетру.

И други аутор сушачког монумента Франо Кршинић био је изразито активан на подручју споменика династија у читавој земљи – Босанска Крупа (1929), Нови Бечеј (1937), Сарајево (1938), као и бисте краља Александра I и Петра I у Загребу (1934) и Бјеловару (1935).

Споменици са приказима фигуре краљу Петра I подигнути су још у Новој Градишци 1926, Оточцу исте године, Сиску 1930, Сушаку 1938. као и споменик краљу Александру I у Вуковару 1936.

Спомен-свјетионик посвећен краљу Александру I у Сплиту свечано је откривен 8. децембра 1935. године и био је јединствен на просторима читаве земље. Конципиран као споменик-свјетионик био је постављен у градској луци и исклесан од блокова брачког камена.

За разлику од осталих југословенских династија, сплитски монумент није био посвећен самим личностима већ догађајима везаним за њихове посјете Сплиту. Овако конципиран и обиљежен спомен-свјетионик на отварању је инспирисао говорнике који су рекли да ће он бродарима показивати сигурно мјесто у луци а народу сигурну будућност. Текстови су уклоњени од стране италијанских окупатора већ у прољеће 1941. непосредно по оснивању НДХ.

На подручју тадашње Савске бановине подизано је још на десетине династичких споменика. У великој мјери су то била попрсја, портрети краљева у природној величини или нешто већа када су постављена на високе постаменте. Такође је и велики број спомен-плоча које су углавном радили школовани вајари. Отварани уз велика народна славља и свечаности, уз свечене параде, говоре и музику.

Смјештени искључиво у самим центрима насеља и градова, ови споменици су као и сви остали збрисани са лица земље од стране усташке власти већ 1941. године.

Ипак, сасвим ријетки, спорадични инциденти, али и каснија опште неприхваћање ових споменика били су, између осталог, основни узроци и њиховог јединственог нестајања. У периоду од маја 1941. па до, у најбољем случају, јесени исте године, само са територије која је ушла у састав НДХ (Хрватска и Босна и Херцеговина) уклоњено је и уништено стотинак споменика.