Његошев маузолеј на Ловћену данас је један од најпрепознатљивијих симбола Црне Горе и мјесто које годишње обилазе хиљаде туриста.

Ту почивају остаци једног од највећих духовних и световних владара Црне Горе, као и једног од највећих српских пјесника и филозофа. Ипак, мало људи зна да је пут уваженог владике Петра Петровића Његоша до овог мјеста био дуг, трновит и помало ружан.

Пред крај свог живота 1845. исте оне године када је у Београду штампано његово ремек-дјело “Луча микрокозма”, владика Петар други Петровић Његош је наредио да се на Ловћену, на Језерском врху, подигне скромна капела.

Црквицу је посветио свом стрицу, Светом Петру Цетињском и још тада изразио жељу да ту буде сахрањен, без много помпе и церемонија.

Тада нико није могао ни да претпостави да ће ту, посљедњу жељу великог владике бити невјероватно тешко испунити и да ће тек након смрти Његоша чекати права голгота.

Пет гробова за Петра Петровића Његоша

Петар Петровић Његош је умро 31. октобра 1851. године, али његов аманет није одмах могао да буде испуњен.

– Иако је Његош изричито оставио упутство да буде сахрањен на Ловћену, Црногорци су страховали да би Турци могли да се домогну планине и оскрнаве његове посмртне остатке. Зато је, умјесто у својој капели, Његош прво сахрањен у цетињском манастиру гдје су почивале мошти његовог стрица Светог Петра Цетињског – прича историчар Добрица Јовичић.

Четири године касније, 1855. процијењено је да више не постоји опасност од Турака, па су Његошеви остаци пренијети на Ловћен чиме је по први пут испуњена његова посљедња жеља.

Његошев аманет и “проклетство”

Милорад Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ забиљежио је ријечи којима је владика обавезао Црногорце да га сахране у његовој цркви на Ловћену:

“То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу”.

Чинило се да је владика коначно пронашао вјечни мир, али испоставило се да су најгоре године тек долазиле…

– Током Првог свјетског рата, Аустроугари су жестоко бомбардовали Ловћен и капелу вјероватно знајући са важност коју су Срби и Црногорци придавали овом мјесту. Након Мојковачке битке и окупације 1916. године, Аустроугари су оскрнавили Његошев гроб и наредили да се остаци опет пренесу на Цетиње – објашњава Јовичић и додаје да су окупатори планирали да потпуно униште капелицу и на том мјесту подигну споменик у знак аустријског освојења Ловћена.

Према неким записима, ископавање Његошевих костију извршено је кришом, ноћу, а како су гроб копали војници, многе кости су због непажње изгубљене. Прича каже да је један аустријски војник, поријеклом Србин, касније у разрушеном гробу пронашао три кошчице, чувао их кроз цијео рат и тек послије доставио на Цетиње.

Пораз у рату осујетио је Аустроугаре у намјери да Ловћен претворе у споменик своје државе. Црна Гора се нашла у новоформираној држави југословенског народа, а краљ Александар Карађорђевић је наредио обнову капеле и по други пут, испуњавање Његошевог аманета.

– Све што је остало од старе капеле узидано је у нову, а онда је била идентична копија првобитне црквице. Свечани пренос Његошевих костију обављен је 21. септембра 1925. године, а чину је присуствовао и краљ Александар Карађорђевић који је лично учествовао у уношењу ковчега у обновљену капелу – истиче Јовичић уз коментар да нарочито симпатично данас дјелује прича да су, за ову прилику, Црногорци до Ловћена направили пут како би краљ Александар њиме могао да прође до капеле.

Како је скромна капела постала грандиозни маузолеј?

Ни окупатори током Другог свјетског рата нису дали мира покојном владики. Ловћен је бомбардован, а капела је поново оштећена, иако не значајно.

Ипак, коначно рушење Његошеве цркве није било дјело ни непријатеља ни страних окупатора. Њено разарање наредиле су комунистичке власти 1952. године како би на истом мјесту био подигнут маузолеј по замисли хрватског вајара Ивана Мештровића.

– Против рушења је устала црква и огроман број тадашњих интелектуалаца који су ову одлуку сматрали скандалозном, али ништа није помогло. Постоји прича да је неки тадашњи црногорски политичар рекао митрополиту Данилу Дајковићу да ће капела “бити срушена, и кад би сви судови свијета пресудили у његову корист”. Остало је забиљежено и да је, када су се радници окупили да руше цркву, један муслиман из Бијелог поља, Исо Мухматовић, одбио да дигне руку на хришћанску светињу и сам напустио градилиште – прича Добрица Јовичић.

Рушење капеле почело је 1972. уз обећање да ће бити подигнута “негдје другдје”. Њени камени остаци и данас се могу наћи у подножју Ловћена, у мјесту Иванова корита. Његошеви посмртни остаци су поново премјештени и положени 1974. године у новоотворени маузолеј који и данас постоји.

– Његош је сметао комунистима јер је подсјећао на српство и културу нашег народа. Зато је и смјештен у прилично стерилно окружење Мештровићевог маузолеја који дјелује застрашујуће и одбојно и уопште ни не личи на споменик већ пре на ружну, камену кућу коју је још велики Меша Селимовић назвао “фараонска гробница” – закључује Јовичић, подсјећа Историјски забавник.

Иако се од тада, с времена на вријеме, спорадично говорило о обнови Његошеве капеле и вјечне куће великог владике, планови су све до данас остали само на нивоу прича и жеља појединаца.

И тако завјет Петра Петровића Његоша Црногорцима никада није до краја испуњен.