Иако знамо Николу Теслу као генија науке, који је заслужан за многобројне проналаске, мање је познато да је овај великан науке био живо заинтересован и за културу и поезију.

Првог маја 1894. Никола Тесла је у америчком часопису “Сенчури магазин” објавио текст “Змај Јован Јовановић: највећи српски пјесник данашњице” у којем је говорио о свом најдражем пјеснику, али и српској поезији, култури и историји. Међутим, у том тексту, Тесла је изнио свој став о односу Србије према Косову, па је још тада, прије читавих 127 година написао да “Европа неће никад моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући сопствену слободу, зауставили тај варварски продор”, мислећи на Косовски бој.

“Тешко да има народа који је доживио гору судбину од српског. Са висина свог сјаја, када је царство обухватало готово цијели сјеверни дио Балканског полуострва и велики дио територије која сада припада Аустрији, српски народ је нагло доспио у безнадежно ропство, послије фаталног боја на Косову пољу са надмоћним азијатским хордама. Европа неће никад моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. Пољаци су код Беча, под Собјејским, довршили оно што су Срби покушали, а за своју услугу цивилизацији били су награђени на сличан начин.

На Косову пољу пао је Милош Обилић, најчувенији од свих српских хероја, пошто је убио султана Мурата другог усред његове велике војске. Када то не би била историјска чињеница, тај догађај би се могао сматрати митом, насталим на додиру грчке са латинском расом. Јер у Милошу видимо обојицу, и Леониду и Муција и, још више од тога, мученика, јер није умро лаком смрћу на бојном пољу као Грк него је своје смјело дјело платио смрћу под страшним мукама. Није никакво чудо што је пјесништво народа који је био у стању да створи такве јунаке могло да буде проткано духом племенитости и витештва. Чак је и непобједиви Марко Краљевић, касније персонификација српског јунаштва, када је побиједио Мусу, главара муслимана, узвикнуо „Тешко мени до Бога милога, гдје погубих од себе бољега.”

Од те фаталне битке па све до најновијих времена, за Србе је настао мркли мрак, са само једном звијездом на небу – Црном Гором. У тој помрчини није било наде за науку, трговину, умјетност или привреду. Шта су они, тај храбри народ, могли да сачувају да би одржали исцрпљујућу борбу против поробљивача? А то су чинили без престанка, мада је однос снага био двадесет према један. Но, вођење борбе је једино задовољавало њихове примитивније нагоне. Било је још нешто што су они могли, и чинили: у бесмртну пјесму су уграђивали племенита дјела својих предака, храбра дјела оних који су пали у борби за слободу. Тако су околности и урођене особине начинили од Срба народ мислилаца и пјесника, и тако су, постепено, настале њихове величанствене народне пјесме, које је најпре сакупио њихов најплоднији писац Вук Стефановић Караџић, који је такође саставио и први рјечник српског језика, са више од шездесет хиљада ријечи у њему. Народне пјесме Гете је сматрао дораслим најфинијим производима Грка и Римљана. Шта ли би он мислио о њима да је био Србин?

Док су Срби били изванредни у народном пјесништву, они су такође имали и многе индивидуалне пјеснике који су достигли величину. Од савремених, ниједан није постао дражи младој генерацији од Змаја Јована Јовановића. Родио се у Новом Саду (Неусатз), граду на јужној граници Мађарске, 24. новембра 1833. Потиче из старе и племените породице, која је у сродству са српском краљевском кућом. У свом најранијем дјетињству показивао је велику жељу да напамет научи српске народне пјесме које су му рецитовали, па је још као дијете почео и сам да саставља пјесме. Прво образовање дао му је, у родном мјесту, његов отац који је био високо образован и богат господин. Послије тога, отишао је у Будимпешту, Праг и Беч, па је у тим градовима завршио студије права. То је била жеља његовог оца, али су га његове сопствене склоности инспирисале да се упише на студије медицине. Затим се вратио у родни град, гдје му је понуђен истакнут положај у служби, што је он прихватио; но његови пјеснички нагони су били толико јаки да је службу напустио да би се потпуно посветио литерарном раду.

Његова књижевна каријера је започела 1849. Прва пјесма му је штампана у часопису „Србски летопис”; у том и другим часописима, познатим „Невену” и „Седмици”, објављивао је своје ране радове. Од тих времена па до 1870, осим својих оригиналних пјесама, урадио је многе дивне преводе Петефија и Арањија, двојице највећих међу мађарским пјесницима, са руског Љермонтова, као и са немачког и са других језика. Године 1861. уређивао је комични часопис „Комарац”, а исте године је покренуо књижевни часопис „Јавор”, и у та два часописа су изашле многе лепе песме. Године 1861. се оженио и током наредних неколико срећних година створио свој изванредни низ лирских пjесама под називом Ђулићи, који ће вjероватно остати његово ремек-дjело. Године 1862, на своју велику жалост, обуставио је „Јавор”, свој омиљени часопис – то је била жртва коју је од њега тражио велики српски патриота Милетић, који је тада радио на једном политичком часопису, а Змај је то учинио да би обезбиjедио успjех том Милетићевом подухвату.

Године 1863. изабран је за директора једне образовне установе, зване Текеланијум, у Будимпешти. Тада је са заносом обновио студије медицине на универзитету и стекао степен доктора медицине. За све то вријеме није попуштао у својим књижевним напорима. Ипак, његовим земљацима вреднији чак и од његових сјајних дјела били су његови племенити и несебични напори да храни ентузијазам српске омладине. За вријеме свог бављења у Будимпешти основао је књижевно друшгво „Преодница”, чији је био предсједник, у које је улагао велики дио своје енергије.

Године 1864. покренуо је свој чувени сатирички часопис „Змај”, који је био толико популаран да је назив часописа постао дио његовог сопственог имена. Године 1866. била је са великим успјехом извођена његова комична игра Шаран. Године 1872. доживео је велику жалост изгубивши жену, а мало затим своје једино дијете. Колико су ти несрећни догађаји утицали на њега лако се може осјетити из дубоко жалосног звучања пјесама које су се ускоро појавиле. Године 1873. покренуо је још један комични часопис „Жижу”. У току 1877. започео је објављивање илустроване историје руско-турског рата, а 1878. појавио се његов популарни комични часопис „Стармали”. За све то вријеме он је писао не само песме него и доста прозе, укључујући кратке приче, често под измишљеним именом. Најбоља од тих је вјероватно Видосава Бранковићева. У посљедњих неколико година објавио је много допадљивих кратких пјесама за дјецу.

Од 1870. Змај се бави својом професијом љекара. Озбиљан је заговорник кремације и много свог времена посвећује унапређењу тог циља. Донедавно је живио у Бечу али сада стално борави у Београду. Ту живи животом правог пјесника, који воли све и кога сви воле. Као признање за његове заслуге, народ му је изгласао потпору.

Змајеве пјесме су толико суштински српске да изгледа готово немогуће да се оне преведу на други језик. По оштрој сатири без волтеровског отрова, по добронамјерном и спонтаном хумору, по финоћи и дубини израза, оне су изванредне. Господин Роберт Андервуд Џонсон (амерички пјесник и дипломата и близак Теслин пријатељ, прим.) прихватио је задатак да препјева неколико краћих пjесама по мојим буквалним и неадекватним тумачењима. Пошто директан превод често није долазио у обзир, он је морао да парафразира, слijедећи што је ближе могуће оригиналне мотиве и замисли. У неким случајевима је проширивао да би употпунио слику или да би додао неки сопствени детаљ. Пjесме које слиjеде даће извесну представу о многостраности српског пjесника, но ни из далека не могу да покажу његов домет”, навео је Тесла.