Ракија, опанак, гусле, јелек, шајкача… дио су српске традиције и симболике. Могу се наћи међу сувенирима као национално обиљежје наше земље.

Међутим, њихово поријекло не говори о томе да су настали на просторима Србије, нити да их није било нигде другде у свијету. Многи од ових предмета донесени су на на наше просторе, а ми смо им дали српски печат те су тако постали дио нашег идентитета, подсјећа портал Опанак.

Наш народ их је очувао вијековима и деценијама уназад. Многи од њих, попут шајкаче и опанака врло су важни у српским борбама за национално ослобођење. Зато су данас они неизоставни дио српске традиције.

ЈЕЛЕК

Чувена народна песма каже: „Јелек, антерија и опанци, по томе се знају Србијанци.” И заиста, јелек је био обиљежје свих жена па и мушкараца на просторима Балкана гдје су живели Срби, све до почетка 20. вијека када су костиму ушли у моду. Међутим, Овај прслук који је данас дио српске народне ношње, заправо води поријекло из Османског царства.

Ријеч је настала од турског ”yелек” (у преводу прслук), а носили су га бројни народи Блиског истока, да би се касније раширио Балканом.

ОПАНЦИ

Код Срба, опанак је традиционална српска обућа и њен национални симбол. Опанци су такође народна ношња у Македонији, Босни, Хрватској, Херцеговини и Црној Гори. Ипак, нисмо их ни ми ни наше комшије измислили. Опанци имају можда најдуже поријекло од свих предмета јер су ношени много, много година прије и то у доба Илира, прастановника балканског подручја.

Они су населили Балкан 1300. година прије нове ере и у разним списима се говори о томе да су носили кожне опанке.

ШАЈКАЧА

Шајкача је надалеко познато српско национално обиљежје. Срби су прије шајкаче и шешира носили црвене грчке капе – фесове. Фес (грчки: Φέσι), или тарбуш (طربوش) назив је за (обично) црвени шешир у облику ваљка. Фес је грчкога поријекла, али убрзо је прихваћен и од Турака, а носили су га и припадници других вјера и етничких скупина у Османлијском царству у 19. вијеку.

Како каже предање, половином 19. вијека аустроугарска армија жељела је нове униформе. А капа шајкачабила је дио ње. Нова униформа се, међутим, није допала владару Францу Фердинанду, па је урађено ново решење, а постојеће већ сашивене униформе је купила Србија у четврт цијене.

Шајка значи галеб на руском језику, а мјесто Шајкаш, данас у општини Тител узима се као родно мјесто капе шајкаче. Шајкача је стара балканска капа коју су носили Срби из дијела Војводине који се зове Шајкашка. Њен симбол, као старе, аутохтоне капе јесте симбол галеба у љету, раширених крила и то је тзв. “слободарска капа”.

Због те њене симболике, краљ Милан Обреновић желио је да управо та капа замијени фес, који је ношен у највећем дијелу прекосавске Србије. Временом је прихваћена и код нашег цивилног становништва, па је национализована и прешла у свакодневну употребу при мушкој народној ношњи.

Ова прича има своју врло занимљиву страну – царску аустроугарску војску, неколико десетина година касније, српска војска потукла је баш у тим, јефтиним капама које није желео њихов престолонаследник, Франц Фердинанд.

ГУСЛЕ

Иако гусле воде поријекло од прасловенске речи, на којој значе “жица”, оне су се прво појавиле у средњој Азији. Срби, као једно од словенских племена степског порекла, довели су овај инструмент на простор југоисточне Европе. Њени најсроднији инструменти су моринхур и игил.

Овај дрвени инструмент, среће се и у Сирији, као и у околним балканским земљама: Црној Гори, Босни и Херцеговини и Далмацији. Код Лужичких Срба среће се национални инструмент “хусле”. Гусле из Лике и Босанске Крајине углавном имају две жице.

У Србији су гусле важан дио српског идентитета – на њима су стварана књижевна дјела, настали велики епови; гусле су опјевале многе српске славне јунаке и велике историјске догађаје.

На врху гусала је често коњска или јарчева глава као симбол сточарства и номадских народа, док је гудало најчешће израђено у облику змије, као симбол горштачке љутине. Касније се на гуслама срећу ликови националних јунака, а није случајно што се праве од јавора, јер јавор као дрво има симболику у српској претхришћанској религији и означавао је култ предака.

РАКИЈА

Иако се поносимо нашом “шљивом”, “дуњом” или “кајсијом”, ракија је у Србију стигла у 14. и 15. вијеку, заједно са Турцима, а ријеч ракија води поријекло из арапског језика, од речи “ал-рак”, што значи зној.

Код нас, ово чувено пиће почиње да се производи тек од 19. вијека.

Свакако, није свака ракија иста. Срби су вијековима усавршавали печење овог напитка, па није ни чудо што се због начина прављења и укуса ракије свугдје у свијету препознаје баш српска ракија.

САРМА

Није српска, а није ни Турска. Ово традиционално јело на српске трпезе заправо је стигло из Персије.