САВА Лозанић је рођен 1886. године у банатском селу Меленци као син јединац.

Без родитеља је остао рано и трбухом за крухом креће пут Београда. Почиње да ради у фабрици гдје је брзо стекао наклоност послодавца због своје посвећености и способности.

Супруга Јелена је потицала из имућне породице и у брак доноси велики мираз. Уз њен новац и кредите Српско-америчке банке купује стару ливницу и назива је Ливница и емајлирница Меркур, подсјећа Нпортал.

Посао је кренуо узлазном путањом, али Србију хвата вихор Првог свјетског рата 1914. године. Он је морао да одлази на фронт, а послије тога и преко Албаније. Машине у ливници су замотане и закопане, те је омогућено да се посао настави по повратку Саве. Послије рата, Меркур је постао ливница Српске православне цркве.

Посао је кренуо узлазном путањом, а Сава није заборавио и хуману страну. Помагао је болесне и сиромашне. Издвајао је одређене суме новца за фудбалере, умјетнике и занатлије. Када су Срби са Косова и Метохије код Зајечара подигли цркву, Лозанић им је поклонио звоно. Тада је лист „Правда“ писао како су звона „савршено хармонична, имају мек и уједно снажан звук“. Због свог дјеловања називали су га „Мајка Србија“.

Априлски рат га није заобишао. Првог дана бомбардовања, погођена је ливница и рад је отишао у пропаст. Послије рата су га чекале недаће и суђења. Предузеће је национализовано, а оптужен је за ратно профитерство. Радници су иступили и бранили га, чиме је спашен стрељања и робије. Преминуо је у Цељу у Словенији 1952. године.

Звона ливнице Меркур одјекују и данас широм Србије. Одјекивала су и Јасеновцу прије него што су Усташе срушиле цркву. Такође је радио звона и за Високе Дечане и Милешеву. Данас Београђани газе по његовом раду, а не знају да је управо ливница Меркур била задужена за производњу поклопаца шахтова.