ВЛАДИКА ПЕТАР други Петровић Његош био је и остао упамћен као врло харизматична личност, маркантни владар, али и дубоко просветљена мисаона фигура о чему свједоче његова знаменита књижевна дјела.

Иако су у усменој традицији и писаној историји његов лик и дјело опште познати, неки битни детаљи из његовог живота слабо су познати.

Чак и људи слабо упућени и заинтересовани за историју српског народа, знају бар основне фактографске одреднице везане за Петра Петровића Његоша и његова дјела.

Пјесник, владика и владар својом заоставштином и данас изазива дивљење, али разна својатања, порицања и расправе и интерпретације. Његов значај огледа се не само у историји, већ и у књижевности, религији и филозофији.

Према сачуваним историјским изворима, али и усменом предању које у овом случају није у оштрој опречности са сачуваним доказима, породица Петровић-Његош позната је вијековима.

Први подаци о њиховом поријеклу сежу до средњег вијека. Ситни властелин Херак Хераковић, савременик деспота Ђурђа Бранковића, помиње се 1441. године. Сам Његош, истицао је пак да је његов најстарији познати предак био поданик краља Стефана Уроша трећег (Стефана Дечанског). Усмена предања породичне историје, али и многи истраживачи који су се бавили генезом његушких Петровића, сагласни су да ова породица води поријекло из централне Босне, околнине Травника. Након османског освајања Босне, њени чланови покренули су низ миграција. Једно вријеме прије доласка на подручје старе Црне Горе били су настањени у невесињској висоравни.

У оба региона, и Босни и Херцеговини до данас сачувала су се имена и топоними који сугеришу на култ и стара пребивалишта породице Петровић-Његош.

Будући владика и господар Црне Горе рођен је 1813. године у породичној кући у Његушима, као други син Тома Петровића, најмлађег брата владике Петра И Петровића (Светог Петра Цетињског) и Иване Пророковић.

Да је Његошев лик и дјело и даље непознаница и предмет расправа, најбоље свједочи дилема око његовог правог имена, које ни у историјском памћењу није остало онако какво је било.

Невјероватно звучи, али доцнији владика на рођењу уопште није добио име под којим се прославио као владар и духовна личност.

У црногорској усменој традицији, невезано од монашког имена Петар, Његош је остао највише упамћен као владика Раде (Томов). Међутим, његово право и крштено име је поптуно другачије, наводи Нпортал.

Сачувани црквени списи из тог времена забиљежили су податак да је “најмудрија српска глава” на крштењу добила име Рафаел, али да су га његови ближњи и околина звали Радивој, а од миља Раде. Тек након смрти, у науци и јавном дискурсу, владика је ословљаван као Његош.

Сличан податак преноси и владикин савременик и познаник, Вук Караџић. У једном спису оставио је податак да се Петар Петровић звао Радоје, али да је у народу остао познатији као владика Раде, јер су га тако разликовали од његовог стрица владике Петра првог Петровића.

Занимљиво да и сам владика Петар није истицао своје право и крштено име. Задовољавао се тиме што је ословљаван као Петар или Раде.

Његош никада није употребљавао ни оно “други” уз Петар, него је то додато тек касније, како би се направила разлика између њега и његовог предходника, стрица Петра.

До данас у науци није објашњено због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и мјеста живљења. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је кадкад уз своје име додавао Његош, а не Његуш.