Врховна команда српске војске у Првом свјетском рату 1915. године донијела је одлуку о повлачењу трупа преко Црне Горе и Албаније. Оно што је данас мање познато јесте чињеница да одлука није била једногласна јер против ње гласао је само војвода Живојин Мишић.

Повлачење српске војске и избјеглица преко врлети Албаније покривених снијегом је започето у зиму 1915. године. Током овог трагичног повлачења, усљед хладноће, глади, болести и борби са Албанцима је страдало више од 240.000 људи.

Одлуку о повлачењу донеле су тадашње војсковође, генрали, као и сам краљ Петар И Карађорђевић, а једини који се супротставио оваквом виду „одбране“ био је Војвода Живојин Мишић.

– Нико се није усрећио бјежеци из своје отаџбине, па нећемо ни ми! – рекао је тада прослављени Војвода Мишић.

Мислећи да је са Србијом готово Нијемци су већ враћали велики број својих војника на Источни фронт. Војвода Мишић је у томе видио шансу. На савјетовању Врховне команде у Пећи он је тражио да трупе остану ту, на Косову, и директно се сукобе са Аустроугарима, Бугарима и мањим бројем Нијемаца.

Као другу опцију, Мишић је предлагао и прелазак на герилски начин ратовања и напуштање досадашњег распореда трупа.

Уз Мишића је на почетку стао и војвода Степа Степановић, али је до коначне одлуке 25. новембра промијенио мишљење. Остали су били против оваквог рјешења. Војвода Путник држао се становишта да је непријатељ много јачи и да ће страдати војска, а да је капитулација свакако најгоре рјешење.

И тако је одлука о повлачењу ипак донијета. За срећу, војска је са собом понијела двије српске светиње – мошти првог српског краља Стефана Првовенчаног и најстарију ћириличну књигу „Мирослављево јеванђеље“, подсјећа Историјски забавник.

Убрзо је у импровизаној носиљци ношен и тешко болесни војвода Радомир Путник. Прва колона у којој су били краљ, влада и дипломатски кор, кренула је 26. новембра 1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу. Са војском, Владом и остарјелим краљем Петром бјежао је и народ.

Пут је водио преко неприступачних предјела Албаније, а зима и хладноћа су се побринуле да се повлачење претвори у голготу у којој је страдао незапамћен и никада коначно утврђен број људи.

Цифра коју узима највећи број историчара говори о око 240.000 мртвих, како војника, тако и цивила.