У част славног српског писца, пјесника и дипломате Јована Дучића представљамо вам једну од његових посљедњих пјесама коју је посветио свом народу.

Пјесму “Вечној Србији” написао је 1943. године, пред саму смрт. Као да је знао да српском народу тек предстоје искушења у годинама које долазе, оставио је ријечи којима савјетује и бодри свој род и дан данас, наводи портал Опанак.

ВЕЧНОЈ СРБИЈИ

Чувај се, мој роде, својих странпутица,

Јер пут неизвестан увијек је пут вражији.

Не бој се јастреба него кукавица,

Не бој се лажова него њине лажи.

Бог нека те спасе твојих спасилаца,

На свакоме углу има их по један.

Презри мудрост глупих и глупост мудраца!

Нож твог издајника биће увијек жедан.

Као гром ћеш наћи свога пута,

И као нит златна пробити кроз стијену.

Зар храброст полтрона да ти снагу спута,

И да нож злочинца проспе задњу вену!

Косовски витези први пут су знали

За војску убица што ће да их срете:

За гнусно јунаштво оних што су клали

У постељи старца, у колијевци дијете.

Заставу идеје у руци подлаца!

Мјесто мач што свијетли, увијек нож што пара!

Борца што се блатом мјесто копљем баца,

Јунака што пљачка и жреца што хара!

Заставу у срамни злочин замочену;

Слободу у сјенци туђих бајонета;

Отаџбину цијелу у пљачци и плену;

У крвавој руци гдје је причест света.

Презри љубав подлих и братство убица.

И ријеч вероломних и част клеветника!

Носи, роде славни, тај мач без корица –

Знамен крстоносца и Божјег војника!

Да би штит Ахилов био славе веће,

Сам Бог Хефаистос оде за ковача!

И ти, роде српски, знај да никад неће

Нож убице стићи дужину твог мача.

Знај само из крви хероја се рађа

Звезда путовођа за далеке путе…

Вјетром неба иде мученичка лађа,

Сузе су невиних до неба дигнуте…