Међу људима који су оставили неизбрисив траг у историји Бањалуке почасно мјесто заузима Светислав Тиса Милосављевић, бан Врбаске бановине у периоду 1929-1934. године. Познат као неко ко је изградио најрепрезентативније објекте у центру града, овај човјек имао је занимљив животни пут испуњен успонима и падовима.

Храм Свете Тројице

Бан Тиса Милосављевић је по други пут постављен за министра саобраћаја у краљевској влади 18. априла 1934. године. Локалне власти су планирале да организују испраћај, али је на Тисин захтјев новац предвиђен за ту сврху дат у хуманитарне сврхе. Бањалуку је напустио четири дана касније након четири и по године бановања уз величанствен спонтани испраћај на жељезничкој станици којем је присуствовало преко 10 хиљада људи што је тада чинило око половину укупног броја становника града. Колико је Тиса значио Бањалучанима говори и податак да је један вагон био потпуно испуњен букетима цвијећа које је добила његова супруга Десанка.

Врло брзо по преузимању министарске позиције Тиса је, невичан дворским сплеткама, пао у немилост краља Александра. Наиме Тиса није желио да одустане од истраге дјеловања претходног министра Лазара Радивојевића који је био повезиван са штетним уговорима за градњу жељезничких пруга који су државу оштетили за велики новац. Светиславу никако није помогло што су у цијелу причу били умијешани блиски пријатељи краља Александра – маршал Александар Димитријевић и адвокат Тодоровић. Због тога је Тиса након непуна три мјесеца министровања био принуђен да напусти министарство саобраћаја, а пензионисан је већ наредне 1935. године.

У Бањалуку Тиса је дошао још само једном. Било је то на Спасовдан 18. маја 1939. године када је дошавши на позив бањалучке православне црквене општине кумовао храму Свете Тројице који је био подигнут на простору између Банске управе и Банског двора, а чију је изградњу много помогао. Овом чину је присуствовало око 20 хиљада људи. Двије године касније Југославију је захватио вихор Другог свјетског рата, а Тиса је ратне дане проводио у окупираном Београду пишући мемоаре. Иза себе је оставио и књиге које су говориле о војној служби, о генералштабној служби у рату и миру, о пушчаној паљби и о српским војводама из Првог свјетског рата. Светислав Тиса Милосављевић је у Београду и умро 28. јула 1960. године окружен својом породицом у 78. години живота. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду недалеко од гроба Петра Кочића.

У Тисину част улица у самом центру Бањалуке носи назив Бана Милосављевића. Поред оближњег трга Српских владара, у малом и намјенски изграђеном парку, подигнут је чак и споменик бану Милосављевићу који је лицем усмјерен према његовим највећим градитељским подухватима. На улазима у Банску управу и Бански двор постављене су Тисине бисте. Историчар Зоран Пејашиновић је 2004. године представио важну монографију о Тиси, а првом бану Врбаске бановине је тада посвећена и једна позоришна представа, али и научни скуп. Још једно признање од Бањалуке Тиса је добио 20. јула 2017. године када је на новом грбу града приказан заједно са Петром Кочићем. У родном Нишу први бан Врбаске бановине је такође добио признање у виду књиге „Светислав Тиса Милосављевић – од Ниша до Бањалуке, од војника до државника“ коју је написао историчар Милутин Милтојевић, а и једна улица на периферији града је понијела његово име. Тиса је одликован Орденом Светог Саве и бројним другим одликовањима.

Први и други дио текста о Светиславу Тиси Милосављевићу.

Аутор: Стефан К. (историчар)