НОВОСТИ

УЈЕДИЊЕЊЕ КАТОЛИЧКЕ И ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ВЕЋ СЕ ЈЕДНОМ ДОГОДИЛО, А НАЈВЕЋУ КОРИСТ ИМАЛА ЈЕ – СРБИЈА! Савез кратког даха

19/06/2023

Велики раскол или Велика шизма је означио канонско одвајање и прекид литургијске заједнице између Римокатоличке цркве и Православне цркве 1054. године. Након раскола, Црква је подијељена на Католичку цркву са центром у Риму и на Православну цркву са центром у Цариграду.

 

 

До данашњег дана, свака заједница полаже право да је једини насљедник једне – Свете, саборне и апостолске Цркве. Више пута у историји је било тежњи за приближавањем и решавањем подјела, али оне практично и данас постоје, а поновна унија никада није успостављна.

Због свега овога, данас је махом непознат једини случај када су се Западна и Источна црква, макар на кратко, заправо поново ујединиле!

Било је то на Другом лионском сабору 1272. године, подсјећа Историјски забавник.

Прво политика, а онда питање вјере

Византијски цареви жељели су из политичких разлога помирење са Римском црквом. Тако се и догодило да у Лиону у Француској, од 1272. до 1274. папа Гргур ИX сазове сабор уз пристанак византијског цара Михајла ВИИИ Палеолога да покушају да уједине православну цркву са западном црквом.

Византији је у том моменту претио напад Карла И Анжујског и цар Михајло ВИИИ се надао да ће унијом обезбиједити неопходну помоћ са Запада, па се због тога сложио да се сазове “Сабор сједињења”.

Био је то први пут од раскола 1054. да су се православни грчки посланици нашли на једном Сабору на Западу. Разговорима у Лиону је присуствовало око 300 бискупа, 60 игумана и више од хиљаду црквених великодостојника или њихових прокуратора, међу којима су били и представници универзитета и неки од најученијих људи Средњег вијека.

Током преговора православни посланици су прихватили догматски декрет “Фидели”, који је потврђено да Свети Дух исходи од Оца и од Сина као из једног начела, а не као из два различита начела. Са друге стране, католичка црква се сложила да Византији пружи потребну помоћ и заузда нападе Карла И и сабор је окончан помирењем који је ратификовао цар Михајло Палеолог, а прихватио Патријарх Јован XИ.

Проблеми за Лионску унију почели су фактички одмах по окончању сабора. Иако је представљала царев дипломатски успјех, унија је у Цариграду примљена са отвореним незадовољством.

Грчка православна црква није прихватила помирење са “римокатоличким латинским јеретицима”. Са друге стране, ни цар није примио обећану помоћ од Лионског Сабора. Једно вријеме дипломатска унија омогућила је Михајлу да добије предах у сукобу са западним силама, али на већ наредни папа – Мартин ИВ екскомуницирао Михајла, дајући на тај начин Карлу Анжујском дозволу да нападне Византију.

Вијест о помирењу са Западом у Византији је дочекана “на нож”. Друштво и црква су се жестоко подијелили и Цар Михајло је своју политику спроводио силом чак и унатар сопствене фамилије! Управо је његов син Андроник ИИ био тај који је повео антилатински покрет.

А Србија?

Све ово вријеме, Србија је користила неслогу и помагала противнике уније. Српски краљ Стефан Урош ИИ Милутин је 1282. почетак своје владе обиљежио заузимањем Скопља.

Фактички крај Уније био је Махајлова смрт 11. децембра 1282. године који је умро у току припрема управо за поход против Срба. Андроник је врло брзо одбацио унијатску политику, а патријарх Јован XИ је смијењен већ 26. децембра.

Синод одржан у Цариграду у јануару 1283. одлучио је да јавно спале сва документа која су свједочила о Лионској Унији, а Цару Михајлу ВИИИ ускраћен је хришћански спровод, опјело, па чак и помен.

Остале Вијести