Необична фреска архангела Гаврила налази се у задужбини краља Драгутина Немањића у Ариљу. Огрнут у плаву тунику која симболизује небо и свјетло, Плави анђео готово нематеријално лебди високо на зиду олтарске преграде.

Нема никакве сумње да је поред милешевског Бијелог анђела, ариљски Плави анђео једна од најљепших фресака у укупном наслијеђу српског средњег вијека. Само треба подићи очи у мистичну висину ариљског храма или погледати у своје срце како је то пред овим Плавим Гаврилом учинио Бранко Миљковић, подсјећа Опанак.

Ариљски анђео

Анђеле горки празнине и снаге,
Кад указа се сунце какав није
Свијет, гдје невољан јаче ћу вољети драге,
Док плод посејан у паклу на небу не сазрије
Ако намјере добре срцу воћу
Подари, каквом ватром вођени иду,
Док пчела ставља жаоку у слаткоћу
За смисао љета на искусном зиду.

О, опија ме ватра тако трезна
Око твоје главе ко прољеће!
Ко тебе није видио тај не зна
Себе, ко тебе не виде тај неће
Никуда стићи, јер бескрајан је пут.
Гле мјесец блиски изнад рујног цвијета
Доби облик српа: љепота је смрт
Гдје врлина откри могућност узлета.

Непомичан си, зато те не могу стићи;
Тако близу мене други ваздух дишеш
Док силазак у дубину обећава све више
Звезда на коју треба се тек навићи.
Дивно празноверје што измишљаш крила
Осљепљеном ваздуху у тој сажетости,
Твоја је младост прије свих младости била
И остала на зиду ко слика милости.

О сретна младост која проћи неће!
Да би био разумљив срцу оста
Млад у издвојеном дану који поста
Свјетлост што ме мири са вјечитим прољећем.
Прах ружама такнут до мириса се вину
На звјезданој промаји гдје ми дан одшкрину
Ватру, ватру, слијепо то обожавање
Елемената, које сагоре сопствену
Будућност и сунце претвори у сену
Небескога биља пред мрачно свитање…

Бранко Миљковић