Када би се његов живот наша на филмском платну – гледаност би била загарантована.

Он је један од највећих фудбалера које смо икада имали, а његов живот је био готово невероватан. Ријеч је о чувеном Милану Галићу.

Легендарни ас је по оцјенама стручњака и љубитеља фудбала, био један од најбољих играча и нападача у историји југословенског фудбала.

СУРОВА СУБИНА ЈЕДНОГ ДЈЕЧАКА

Галић је рођен 8. марта 1938. године у Малешевцима (БиХ).

Родитељи су му се упознали у Босанском Грахову. Његова мајка је наводно била обећана Гаврилу Принципу, међутим, упознала је Милановог оца и одлучила да са њим оде у Војводину како би тамо основали породицу.

Добили су ћерку, два сина и чекали су још једну бебу, а онда се догодила велика трагедија… Отац, иначе херој Првог свјетског рата, изненада је преминуо у 45. години живота, шест мјесеци прије Милановог рођења.

Почео је Други свјетски рат и Миланова мајка одлучила је да се са дјецом врати у Босну. Плашила се за њихову безбједност у Војводини, па је одлучила да уточиште потражи у родном крају.

Породица није хтјела да је прими назад, али успјела је да нађе посао учитељице и дозволили су јој да са дјецом живи у школи.

Сестра и старији брат током рата су отишли у Партизане, а Милан је са братом Бошком остао са мајком у Босни. Несрећни дјечаци су крајем рата остали и без мајке. Наиме, усташе су њихову мајку на звјерски начин убиле насред улице. Тако су дечаци остали потпуно сами без игде икога. Само пуком срећом Милан и његов брат Бошко преживјели су рат.

Као и многу дјецу која су остала без родитеља по ослобођењу су их смјестили у домове. Нажалост, не у исти. Бошко је смјештен у Нови сад, а Милан у Кањижу. Селили су га неколико пута, а 1946. је завршио у Зрењанину, гдје ће остати шест година.

У домовима су на учили поштењу, искрености, несебичности. Припремали су нас за идеално друштво, које нисмо нашли кад смо кренули свако својим путем. Многи никад нису успјели да се снађу. Неки су се разочарали, неки остали вјерни идеалима које су понијели, стално ратујући против лажи, неправилности, безосећајности, егоизма“, говорио је Милан.

У дому је и заволио фудбал. Одмах је било јасно да се ради о вансеријском таленту. Убрзо је заиграо за Пролетер, већ са 16 година изборио је мјесто у првој постави зрењанинског клуба.

А, ОНДА СЕ ДЕСИЛО – ЧУДО

Члан Партизана постаје 1959. године, и ту његово голгетерско умјеће долази до пуног изражаја. На 150 првенствених утакмица постигао је 75 голова за Партизан, што је невјероватан просјек од 0,50 голова по утакмици. С Партизаном је освојио 4 титуле првака Југославије (1960/61, 1961/62, 1962/63, 1964/65) и био дио чувене генерације „Партизанових беба“ која је играла финале Купа шампиона у Бриселу 1966. године. Ту сезону Галић је провео у ЈНА, па је одиграо само 3 утакмице у најјачем европском такмичењу и постигао 2 гола. За Партизан је одигао укупно 288 утакмица и постигао 179 голова.

За репрезентацију Југославије, Милан Галић је на 51 утакмици постигао 37 голова, па је тако други стријелац у историји националног тима, само један гол иза Стјепана Бобека. Ријетко који свјетски играч се може похвалити таквим просјеком голова у националном тиму – 0,725 голова по утакмици. За репрезентацију је дебитовао 31. маја 1959. године у квалификацијама за ЕП против Бугарске на Стадиону ЈНА и већ у 1. минуту постигао гол.

ЛУДИЛО НА ОЛИМПИЈСКИМ ИГРАМА

Учесник је Олимпијских игара у Риму 1960. године, гдје је са југословенском репрезентацијом освојио златну медаљу, а куриозитет је да је на свакој утакмици олимпијског турнира постигао гол! Био је најбољи стријелац Олимпијских игара са Данцем Нилсеном.

Милан Галић није се одликовао нарочитом висином, али је посједовао хитрину, агресивност, стабилност у дуелима, изузетан осјећај за гол и неустрашивост, и прије свега одличну технику.

Југословенски клупски фудбал и Партизан је напустио 1966. и са великим успјехом је играо за белгијски Стандард и француски Ремс, подсјећа Курир спорт. Један је од фудбалера који није запоставио школу, још као играч Пролетера је завршио гимназију, а по повратку у Југославију 1973. године завршио је Правни факултет и до пензије је радио у ФСЈ као правник.

Старији навијачи црно – бијелих га памте по чувеној изјави: „Партизан је сигурно шампион, а остали нек се поређају како им је воља“.

Прослављени голгетер умро је изненада у 76. години живота од посљедица срчаног удара.