Ђурђевдански обичаји спадају у најбројније и најзанимљивије послије божићних обичаја.

Ђурђевдан се слави 6. маја и овај празник се узима као граница између зиме и љета. Раније су тога дана хајдуци напуштали своја склоништа у којима су се скривали током зиме и одлазили у шуму на заказано мјесто да поново отпочну хајдуковање. Зато у народу и постоји изрека “Ђурђевданак- хајдучки састанак.”

Послије Божића, Ђурђевдан је празник са највише обичаја.

Ђурђевдански обичаји односе се на здравље, плодност, млијечност стоке, здравље укућана, на удају, женидбу…, наводи Опанак.

На Ђурђевадан плету се и вјенчићи од ђурђевског цвијећа, ђурђевка и млечике и њиме се ките капије и улазна врата у кући. Ти вијенци стоје изнад врата читаву годину до сљедећег Ђурђевдана. Када се плетење вијенаца заврши, обичај је да се развије коло у тихој вечери и по мјесечини.

Понегдје на Ђурђевдан народ одлази у природу, заједнички на ђурђевдански уранак. За ову прилику посебно се припрема јело и пиће. Народ се весели често и до подне. На ђурђевданским уранцима млади се опасују врбовим прућем да буду напредни као врбе, ките здравцем да буду здрави као здравац, копривом, да коприва опече болест и селеном да им душа мирише као селен.

Магијска својства приписивала су се и води. Купање и умивање ђурђевданском водом гарантовало је здравље током читаве године. Купало се на сам дан празника, прије изласка сунца.

Од Ђурђевдана почиње и љетња сезона, што је згодна прилика да се дође до вољене особе. И у томе је помагала магија, којом су се бавиле дјевојке пред удају.

Тај, такозвани, магијски лов на мушкарце, зависио је од мјеста до мјеста. У околини Високог дјевојке су брале помамник, да би се момци за њима помамили и “навалу” да би мушкарцима биле драже.

Забиљежен је и обичај да дјевојка на Ђурђевдан протрчи кроз свињац с намјером да уплаши свиње. Вјеровало се да ће момци, попут свиња, тада трчати око ње и за њом.