Прошле су 32 године од етничког чишћења Срба из 26 села Пожешке котлине у Хрватској, од којих су 23 потпуно уништена, на основу писане наредбе државног органа, првој и јединој те врсте у Европи након Другог свјетског рата, за шта нико није процесуиран ни пред међународним, ни пред домаћим судовима.

Тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и полиције Хрватске почели су спроводити државну наредбу о евакуацији свих мјештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смјештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега, саопштено је из Документационо-информативног центра „Веритас“.

У наредби, коју је као предсједник кризног штаба потписао Анте Багарић и која је дан раније постављена на јавним мјестима, писало је да се евакуација спроводи „с циљем заштите њихових живота“ и ради „омогућавања успјешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага на том подручју од четничких терористичких снага“, а требало ју је спровести у року од 48 часова из села у којима је, према попису становништва из 1991. године, живјело 2.120 лица, наведено је у саопштењу.

Из „Веритаса“ је истакнуто се већина становника ових села одазвала наредби и напустила своје куће, потражила уточиште код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.

Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, одмах по њиховом одласку почело је систематско паљење и минирање српских кућа с очитим циљем да се прикрију трагови пљачке и да се становници напуштених села више никада не врате.

„Дио старијих људи, који није хтио или могао, усљед старости и болести, да напусти своја села, страдао је приликом систематског паљења и минирања њихових кућа“, истакнуто је у саопштењу.

Да би се хрватској и међународној јавности „објаснило“ зашто су опљачкана и запаљена српска села, у јавност је пуштена теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења како то не би пало у хрватске руке, наведено је у саопштењу.

„Видјевши шта се десило са њиховим имањима, у страху за сопствене животе, већина Срба из евакуисаних села је кренула за БиХ, која у то вријеме још није била обухваћена ратом, одакле су наставили пут за Србију или Источну Славонију, коју су контролисали Срби“, наведено је у саопштењу и додато да је мањи број људи уточиште нашао у српским селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила наредбу о евакуацији, и у којима су формиране јединице Територијалне одбране, организујући сеоске страже и одбрану својих села.

Из „Веритаса“ су подсјетили да су у зору 10. децембра 1991. године јединице Хрватске војске из састава 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге почеле напад на „непокорна“ српска села, која су пала без отпора, а становништво се, заједно са припадницима Територијалне одбране, повукло према БиХ.

У чишћењу „непокорних“ села, укључујући и неколико сусједних, према „Веритасовим“, још непотпуним подацима, убијено је 71 лице српске националности, од којих 42 старија од 60 година, међу њима и 33 жене. У тим селима су, након што је народ исељен, припадници ХВ-а опљачкали, минирали и попалили 616 стамбених и 590 привредних објеката, док су без кућа остала 1.492 лица.

У саопштењу је истакнуто да је у децембру 2000. године из масовне гробнице у селу Шњегавић ексхумирано 13 посмртних остатака, од којих је до сада 11 идентификовано као житељи Шњегавића и Вучијака Чечавског.

„Од свих жртава, породице су до сада пронашле, идентификовале и сахраниле тек 26 посмртних остатака, док се на списку несталих још води 45 особа“, наведенио је у саопштењу Документационо-информативног центра „Веритас“.