ЕВАНЂЕЉСКИ ПРИНЦИП

Подсјећамо се поуке патријарха српског господина Павла о људским поступцима, односно о начину на који сваки човјек треба да равна своја опхођења према другоме.

У несрећним, ратним годинама, од патријарха Павла често су се могла чути упозорења попут ријечи из Светосавске посланице, из јануара 1992. године, да „сваки Србин преиспита савјест и своја дјела, да ли неким својим гријехом и сам није доприњео нашој општој несрећи“.

Његова Светост појаснила је ове своје ријечи слиједећом поуком.

„Без обзира шта чине други, ми смо, ако хоћемо да будемо људи и хришћани, дужни да тај еванђелски принцип поштујемо. А он се састоји у томе, као што сам рекао, да је сваки од нас као једна ћелија у организму. Ако та ћелија постане рак-ћелија, она штети цјелокупном организму.

Подразумева се, ја никада не генералишем, нити се може генералисати, па да кажемо да су сви Срби добри, а други лоши. То – не! И међу нама има свакојаких људи, али је ријеч о онима који дају тон и руководе оним што чини идентитет нашег народа, као народа Божјег. А ти појединци који су чинили зло, заиста су дужни да преиспитају себе.

Без обзира шта чинили други, ми морамо да останемо на оној еванђелској и нашој, до данас, националној линији. Ја често помињем ријечи Марка Миљанова о чојству и јунаштву, да је јунаштво бранити себе од непријатеља, а чојство бранити непријатеља од себе.

Не значи то, нити хришћанство значи такву љубав према непријатељима, да кажемо: Оди, брате! – да га загрлимо, а он да нас убије. То није емоција. То је став еванђелски, који треба да утиче на нас да останемо људи. То значи, што наш народ каже: „Кад је пушка ти је, пушка ми је, коме Бог и срећа јуначка!“

Али, ако је њему избачена пушка из руку, ако је немоћан, вадити му очи, сјећи главу, масакрирати, е, то ни по коју цијену! Нема тога интереса који би то могао дозволити и оправдати, без обзира шта други раде. Ти који то тако раде су злочинци. А шта ћемо бити ми ако на то истом мјером одговоримо?!

Такође, ја често помињем случај једне просте жене с Косова. Дјеца су јој одрасла и разишла се. Остала је сама са мужем. Посаде њих двоје воће на својој земљи. Али, комшије ноћу то почупају. Када су то ујутру видјели, пожале се другим комшијама. Ове комшије им кажу:

„И они су сад посадили воће, узмите па и ви њима почупајте.“

На то ће ова жена:

„Ми то њима нећемо.“

„Како нећете?! Они су вама почупали, шта сад ту има друго, него да и ви њима почупате?!“

На ове ријечи, жена упита:

„Је л’ то добро што су они нама урадили?“

„Није“, одговорише комшије.

„Е, па по чему ће бити добро ако и ми њима то исто учинимо?“

Ето, видите, како се та жена поставила еванђелски, заиста хришћански, заиста људски! Дакле, мора постојати једна мјера за свакога, за свачији поступак – закључио је патријарх Павле.

Из књиге Јована Јанића, „Будимо људи – живот и ријеч патријарха Павла“