Некадашњи предсједник Предсједништва СФРЈ и лидер СПС Борисав Јовић открио је у својој књизи „На ивици провалије“, која се у продаји појавила баш кад је он умро од коронавируса, да је с Милошевићем почетком деведесетих више пута разговарао о војном удару као, можда, једином решењу за опстанак Југославије.

Подсјећа да је војни врх, послије заседања Врховне команде оружаних снага 15. марта 1991, донио одлуку о војном удару, иако од Предсједништва СФРЈ није добио никакву сагласност за повећање броја војника, нити за подизање борбене готовости, чак ни са јаким образложењем да треба да спроведу у живот већ донијету одлуку Предсједништва о насилном одузимању Хрватима противзаконито увезених 100.000 „калашњикова“.

– Милошевић и ја смо прије поменуте седнице заједно сматрали, пошто у Предсједништву СФРЈ нема слоге ни о чему што би водило опстанку Југославије, да би препуштање власти војсци био добар начин и неопходан потез за спас земље – открива Јовић и додаје да су се њих двојица поменутог дана срела са савезним секретаром за народну одбрану Вељком Кадијевићем, начелником Генералштаба Благојем Аџићем и замјеником савезног секретара Станом Броветом, који су их позвали да их обавијесте о одлуци да изврше војни пуч.

Јовић им је, ипак, рекао да би њихов подухват водио у пропаст, позвао их је да одустану, што су они на крају и учинили, „али док су се скањерали, за неколико дана догодиле су се велике штете ратом у Словенији и неким бесмисленим акцијама Анте Марковића, који се наметнуо да командује војсци, иако му Устав није давао таква права“.

Јовић наводи и да је Милошевић само неколико дана раније рекао Кадијевићу: „Вељко, само кад би смакао сто људи који растурају Југославију, све би било ријешено.“ Каже да је то сматрао шалом, док је Кадијевић касније записао да је војни пуч од њега тражила Србија, наводи Курир.

– Југословенска криза се није могла ријешити војним ударом, то је сигурно. Војни удар би само могао повећати међунационалне сукобе и убрзати распад земље и у суштини би се показао као присиљавање других народа да живе са нама, иако они демократским путем доказују да то не желе – записао је Јовић у својој књизи.