С НАСТАНКОМ српске државе, чији је Дан државности свечано обиљежен 15. фебруара, развијало се и српско правосуђе. Један од првих правних аката био је Карађорђев криминални законик из 1807. године, а данас ријетко ко зна да су се неке одредбе односиле на – лов на вјештице.

У то вријеме било је познато неколико случајева самоиницијативног обрачунавања народа са „вјештицама“ по селима. Неки извори кажу да је извјесна „жена-демон“ омађијавала људе и у самој вождовој Тополи, па се нису рађала мушка дјеца, већ само женска, а људи и стока умирали су из чистог мира.

Зато је народ маћеху Петра Јокића, званог Тополовац, једног од најзначајнијих учесника Првог српског устанка, али и прикупљача историјске грађе, прогласио вјештицом и, без Карађорђевог знања, убио и исјекао у парампарчад. Сељаци су још једну жену, под идентичним оптужбама, довели пред Антонија Пљакића, Карађорђевог зета и војводу карановачког (данас Краљево). Он је без икаквог истражног поступка и провјере наложио да се несрећница спали на ломачи пред окупљеним народом.И у селу Жабари, у Поморављу, сељаци су извесну Пауну, наводно привезали за ражањ и пекли је између двије ватре, наводе Новости.

Зато је у Карађорђев Законик убачен члан: „Ко би се усудио вјештице тражити и убијати, жене мучити, како што су бивале овакве будалаштине, или у воду бацати, ко би ово учинио, овакву лудост за коју се Србима бијели свијет смије, за овакву будалаштину осуђујемо му: оно што би он учинио реченим вјештицама, њему да се учини.“

И кнез Милош имао је посла с ловцима на вјештице, па је, према причама, 1822. заштитио извјесну баба Христу из Божурње, код Тополе, коју су мјештани планирали да убију. Кнез је бабу ставио под личну заштиту и наредио да нико не смије не само да је пипне, већ ни да је назива вјештицом, пошто она то није.
Иначе, народ је долазак вјештице на свијет везивао за рађање бебе у постељици (плаценти), рођење у ноћи пуног мјесеца или у посљедњој четвртини. Вјеровало се да спаљивање плаценте спријечава да се беба претвори у демона. Родитељи су често крили да је новорођенче дошло на свијет у „кошуљици“, јер се мислило да „вјештица рађа вјештицу“, па је у опасности била и мајка.

И док су изразито младе жене називане морама (на путу да постану вјештице), старије су третиране као оличење непатвореног зла. Вјештица је, према вјеровању, могла да се претвори у животињу, док мора још није имала такву способност. Такође се вјеровало да су ова демонска бића нарочито опасна у марту, када је смјена годишњих доба, као и приликом јесење равнодневице.

Осим против ловаца на вјештице, Карађорђе се борио и против новобогаташа послије Првог српског устанка. Појединци су из устанка изашли знатно богатији него прије њега, дијелом због пљачке, а дијелом због недозвољне трговине. Новостечено богатство покушавали су да истакну ношењем скупе одјеће и накита или богато украшеним оружјем. Зато је Карађорђе наредио 1809. године да се забрањује ношење накита и дуката, а казне су биле драконске: за кројаче који пришивају на хаљине златне или сребрне траке – 100 батина, а ако поново учине дјело – убиство и заплијена имовине.