РЕКОНСТРУКЦИЈА „ПОТОЊЕ УРЕ“

„Е ћах још рад бити двије године живјет и виђет ћасте како ћах прославит Црну Гору…“ Његошева смрт и посљедњи часови црногорског владике.

Петар други Петровић Његош био је и остао велика загонетка не само непоновљивим дјелом него и својом личношћу, животом и смрћу. И поред неспорних резултата цијеле једне науке – његошологије (и не само њених), Његошево дјело је велики изазов не само за књижевне историчаре, теоретичаре и критичаре већ и за филозофе и друге научнике и ствараоце.

Његошев живот, и поред свеколике сурове реалности у којој је живио, стварао и владао (о чему свједоче сачувана документа или подаци из литературе), такође све више скрива копрена мистериозности и све више је, како вријеме одмиче, у свијету легенде, а не историје.

Скоро да нема тога који познаје животопис владике Рада и његово дјело а да није размишљао о његовој смрти. Многи Црногорци су у свом “депресивном оптимизму” одболовали владичину смрт, наводи Башта Балкана.

Међутим, ни у изворима ни у литератури нема много података о смрти владике Рада. Заиста, тешко је направити неку “живу” реконструкцију “Његошеве потоње уре”, иако је таквих покушаја било.

Није лако дочарати слику и атмосферу када је, велики пјесник и господар Црне Горе, промијенио свијет – када је Његошу испала душа!

Како се тај велики дух, исцрпљен болешћу и бригама, праштао и растајао од свога свијета, на трону владарском и пјесничком, од народа и главара, од родитеља и браће, од својих ђела, пред народом који још није знао нити је могао знати кога, заправо, губи, какву своју величину?

Како дочарати и оживјети слику и атмосферу око владике док умире, у часу смрти и послије тога, оно што се дешава око њега, њему и у њему? Ипак, о томе су оставили своја сјећања или забиљешке људи из најближе Његошеве околине, они који су се ту задесили или су касније, по причању очевидаца, забиљежили смрт црногорског господара која је болно одјекнула и, далеко, изван Црне Горе.

О томе су писали Његошеви биографи и историчари.

Поп Вук Поповић из Рисна пише, из Котора, Вуку Караџићу обавјештајући га након десетак дана о Његошевој смрти, највјероватније по причању очевидаца који су били на Цетињу 10/22. новембра 1851. године: “Умрије нам врли и дивни Владика црногорски баш на уставке Лучина дневи у десет сати изјутра!”

Уочи потоњег дана, 19/30. октобра, присутним сенаторима и рођацима Његош је рекао: “Мила браћо моја! Ево сам вам баш дошао на ждријело вјечнога дома! И виђу да ћу умријет, и тешко жалим што ћу вас оставит, е ћах још рад бити двије године живјет, и виђет ћасте како ћах прославит Црну Гору, али воља божја не даде!

Ја сам вам свеђер причао и каживао куђ сам ишао и шта сам видио, шта сам радио и шта сам стекао. Ја сам све ово чинио за добро и поштење наше, и колико сам могао, свуђе сам ви наредио и направио да ве неће бит стид. А сад, браћо, послушајте што ћу ви најпошље рећи. Заклињем ве богом и Светом Госпођом, држите Пера за господара и слушајте Ђорђа.

Зеко нека сједне на моју столицу, те буде за тога. Ви живите у договору и у љубави братској, па ће тако и сви остали Црногорци. Не гоните Брђане, нити их пуштите крвницима Турцима. Не насрћите на ћесареву земљу ни на ћесарева човјека. Од кокошке до главе, ко украде или насилице учини у ћесареву земљу да се мушкета. Чувајте се од злијех Турака и ш њима гледајте да у миру будете, а не пуштите богме нико да вас таре. Држите се Русије и слушајте Цара русискога, и биће вам свако добро.

Он ће вам ону помоћ и унапријед дават, ако вам је узбаста уздржат. Учинио сам три тестамента: један је у Бечу, други у Петерзбургу, а трећи код консула у Дубровнику, и овога пошто умрем прочитајте народу. У Бечу су сто хиљада ф., у Петерзбургу сто хиљада, а код Пера педесет и осам хиљада, које сам сачувао за потребе наше, и ви их не тичите без невоље домаће и чуда. Још вам препоручујем и аманет предајем: кад умрем, копајте ме на Ловћен код нове цркве”.

А онда се попут хора у античким драмама око владике у један глас слише главари и народ…

По В.М.Г. Медаковићу, Његошевом ађутанту и личном пријатељу, (тридесет година касније), Владика је осјећао да је крај близу, па је 5.октобра (по ст. календ) изговорио сљедеће:

“Ја умирем Црногорци! Али ми није жа, што још не поживјех барем двије године, то бисте виђели, на чему бих вас оставио. – Ја сам живио међу вама, али ме нијесте познали: доћи ће вријеме када ћете ме се сјећати и говорити, да је Владика добар био, према других горкијех искушења, која ви предстоје”. Затим се обратио својему брату Перу и братучеду Ђорђију и рекао: “Ја хоћу да ме сахраните у ону цркву на Ловћену.” У међувремену, Перо и Ђорђије су се заклели да ће му испунити “потоњу жељу”, а Владика се сам причестио (не и исповиједио, нако директно Господу).

Дан раније сердар Филип Ђурашковић, користећи Владичину љубав и пријатељство пита: “А да, господару, кад не би народ шћео Зека на мјесто твоје, шта ћемо онда?” “Богме, сердару, тада нека народ избира другога”, одговори му Владика.

Док је текао овај разговор приспио је са Његуша и владичин отац, стари Томо Марков. Потоњег дана (по једнима прије причешћа, а по другима послије) пошто је стресао сердара Филипа, који га је прихватио да не падне, док не легне на “перину Петра И” (“Видиш, Филипе, да сам још жив и да ме снага није оставила”) једино је вазда присебни Новица Церовић, уризикао (пошто се секретар Милаковић, који је, по договору то требало да учини “загрцнуо у сузама”), да запита за потоњу поруку: “Господару, теби се живот крати!”

Његош одвраћа: “И прекратио се!” А онда се као у античким драмама, хор или коло у “Горском вијенцу”, у један глас слише главари и народ: “Опрости нама Господаре твој хљеб и со.” Владика Раде, непомућене свијести, потоњим напором прозбори: “Нека вам је просто! И нека бог вама и свакоме Црногорцу и Србину, ђегођ који био, благослови и умножи сваку добру работу.” Поћутао је и додао: “Не заборавите на моје ријечи! Љубите Црну Гору и сиротињи чините правду!”

Посљедње Његошеве ријечи, пошто је потоњи пут устао и прекрстио се, наводи и Милорад Медаковић: “Преблаги Господе Боже! Препоручујем ти моју душу и биједни народ црногорски!”

И потоња молитва за Црну Гору и народ коме је био владика и господар: “О велики Самостворитељу, помози јадноме, но јуначноме црногорском народу, одржи га у слози и витешком поштењу”. Или, по Вуку Поповићу: “Боже и света тројице помози ми! Боже и Света Госпођо, предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле, прими моју грјешну душу!”

Прије него је издахнуо, господар Црне Горе је отворио очи, погледао около, узео жељу од свијета – и остао тако са отвореним очима. То се догодило у 10 часова изјутра 19. октобра 1851. године, на исти дан у који је 21 годину раније на силу обукао црну ризу и почео да усуђује Црну Гору, а 11 дана прије него је напунио 38 година. Прво настаје тајац, па онда плач. И сви плачу: главари отврдлих душа, родбина, народ – сва Црна Гора.

Ивана Томова: Треба да плачу оне мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја…!

Овим ријечима обратио се Томо Марков народу, а онда сину: “Велики сине, дико моја, радости младијех дана, снаго и крепости старости моје, зар доживјех да те и таквога видим. Ваистину божју и смрт је лијепа, све ти пристоји па и смрт. У образ бих те пољубио, али то не могу, ти си у окрути владичинској. Све ти просто било, сине.”

Мајка Ивана: “Браћо Његуши соколови Црногорци! (варијанта: и Брђани). Није то лијепо што чините, што плачете и кукате за Владиком. Није се он родио за кукање нити се родио за плакање. Радио је о добру имена нашег и српског, зато за њим не треба плакати, престаните са плачем. Плач не могу слушати.”

Онда се обратила мртвоме сину: “Ја сам била и сада сам најсретнија мајка, када ми је бог даривао тебе, мој вазда прелијепи сине, који си био најљепши међу најљепшима, не само тијелом него и душом. Ја ваистину Божју, никад нећу за тобом заплакати, јер када бих то учињела ја не бих била твоја права мајка. Треба да плачу оне мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја. Проста ти сине материнска рана, просто ти српско (варијанта: црногорско) млијеко. Слава Богу који те је тако лијепог узео, барем ће и он од тебе имат шта тамо да види.”

Маријан Миљић „Његошева смрт“.