Од стварања српске државе у деветом вијеку, за вријеме кнеза Властимира, наша вјера је била основни темељ и чувар српског народа. Засигурно су солунска браћа Ћирило и Методије највише заслужни за ширење источног Православног хришћанства међу Србима и осталим Јужним Словенима.

Дакле, у деветом вијеку Срби су примили масовно Православно хришћанство. Кнез Властимир као умна личност тог времена и надасве способан владар, успијева да постави јаке границе Србије (Рашке) око 850. године, толико силно и моћно да је та јачина и моћ одмах засметала, коме другом него, сусједима и првим комшијама Бугарима.  Тада се јављају први притисци на наш народ и настаје његова вјековна борба за слободу. Из вишегодишењег сукоба, са губицима на обје зараћене стране, нимало случајно Срби излазе као побједници.

У раном средњем вијеку Срби губе своју самосталност због сталних притисака тадашњих сила: Визнтије, Уграске, Бугарске и дугих који су доста слични данашњим притисцима актуелних свјетских сила на Српску и Србију. Због претензија моћних сила Срби су се нашли у саставу других држава, које су самим наметањем власти наметнули и бројне порезе, правила, те постављали разне ултиматуме. Циљ је био јасан да се Срби држе под одређеном врстом контроле, да буду покорни те да се истовремено црпе сви могући ресурси и богатства које је директно или индиректно посједовао српски народ. Треба знати да је у души сваког Србина увијек горио пламен за слободу и самосталност. Чекајући да се стекну услови за велика дјела, да се посложе све коцкице, консолидују редови, ојача народ… велики жупан Стефан Немања повео је борбу за слободу и независност српског народа. Као мудар државник, храбар и одлучан војсковођа супроставио се најмоћнијој тадашњој велесили Византији. То је био велики мученички пут, опасан и тежак, који је уједно представљао почетак наше борбености. Као и тада тако и данас Србин иде на много јачег и бројнијег непријетеља, јер не гледа колика га сила напада, него колику светињу брани (како рече наш славни кнез Лазар). Као што је познато историјиској науци, послије дуге и тешке бробе Немања је основао самосталну Српску државу и са правом се сматра оцем српске нације. Његови насљедници све до цара Душана настављају његова дјела. За Србе је типично још од Немањића да нису покорене народе тлачили, прогањали и злостављали, као што се послије дешавало Србима. Засигурно најтежи период за наш народ  је био период под Турцима, који је уједно и најдужи. Треба истаћи да у почетку под Турцима није било тако лоше, међутим како је вријеме пролазило турски зулум је превазилазио све границе издржљивости. Срби су остали без иметка,  државе и цркве, коју ће тек 1557. године обновити Макарије Соколовић, Пећка патријаршија. Када направимо компарацију, незнатна је разлика између слободе цркве под Турцима и слободе цркве тренутно на Косову и Метохији. Срби који су навикнути да живе у слободи, временом су на исту и заборавили, све док почетком деветнаестог вијека, тачније 1804. године, Карађорђе Петровић није подигао Први српски устанак. Пламен борбе и жудња за слободом се нису могли стишати, него су постали силни као Кочићева планинска ријека. Наравно, треба поменути и период владавине Обреновића, тачније период Милоша Обреновића који је најзаслужнија личност за добар политички статус Србије у Европи.

Понекад се чини да актуелно политичко руководство Србије, у дипломатском смислу наступа сада према Европи и свијету као што је тада наступао велики Милош у консталацији односа са Турском.

Читав деветнаести вијек представља вијек борбе Срба за слободу и државу. Херојска борба се коначно исплатила, 1878.године Србија и Црна Гора имају независне државе. Србија је у очима свијета доживљавана као хегемон свих балканских Срба па самим тим и највећа пријетња по Аустро-Уграску.

Због потлаченог положаја Срба у Аустро-Угарској рађа се организација Млада Босна, која има за циљ ослобођење и уједињење Јужнословнских народа. Најочигледије историјске паралеле можемо повући између периода Бењамина Калаја, министра Аустро-Уграске и управника над Босном и Херцеговином и садашњег тзв. високог представника у БиХ, који је засигруно из мог угла посматрања, Бењамин Калај нашег доба. Као продукт свих репресалија Аустро-Угарских власти, настаје најзначајније дјело Младобосанаца, атентат изведен 28.6.1914. године на Видовдан од стране Гаврила Принципа на Франца Фердинанда. Заједнички садржалац Видовдана на пољу Косову 28.6.1389. године и Видовдана 28.6.1914. у временском распону од 525 година је борба за слободу и самосталност. Након атентата на Франца Фердинанда и објаве рата десиле су се страшне битке: Цер, Колубара, Солунски фронт, Албанска голгота гдје је милион и тристо хиљада људи положило свој живот. Актуелни свјетски моћници треба да знају да је срспки народ одавно постао свјестан значаја преноса догађаја са кољена на кољено, што су данас текстови овог типа, који су доступни широким народним масама, то су 1809. године биле гусле у рукама Филипа Вишњића. Сви сукоби и страдања Срба имају страшан епилог у Другом свјетском рату, када је Њемачка напала Југолсавију и када је створена монструозна Незавсина држава Хрватска. Само у Јасеновцу је мученичком смрћу страдало 500.000 Срба а на тлу НДХ тај број тешко да ће се икада сазнати. Послије Другог свјетског рата, створена је СФРЈ са фаворизацијом братства и јединства како би се сакрили сви злочини над Србима а национализам проглашен за највеће зло. У току саме НОБ-е, од 1941. до 1945. године, опет је српски народ поднио највећу жртву, сви они који споре ту чињеницу, треба да обиђу све веће споменике из периода НОБ-е те да погледају националну структуру жртава чија су имена и презимена исписана на споменицима.

Све у животу што настане на лажи, контраверзама, интерполацијама осуђено је на пропаст па тако и сама СФРЈ, која се 1991. године нашла у тоталном расулу. Крвави рат у Босни и Херцеговини је вођен од 1991. до 1995. године, гдје су Срби платили скупо цијену највеће тековине која је резултат страшног четворогодишњег рата. Више од 30.000 жена, дјеце и мушараца дали су своје животе за оно што данас имамо. Срспка, рођена у рату, живот дугује борцима, чува се у миру. Република Српска, иако под сталним притсцима страног фактора, остаје и опстаје захваљујући атуелном руководству Републике Српске, као и оном руководству које је сада у свјетским казаматима, јер им је суђено, не за нападе на друге, него за борбу за слободу.

Сви страни моћници који сада врше разне притиске на Републику Српску и одрђене личности који су носиоци јавних функција, треба да знају да могу све да убију али душу Србинову нико никада није успио да убије. Као што је рекао велики Принцип „ Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу“.

/СВБ/

Предраг Говедарица, Ма