Како се кампања за Опште изборе 2022. године приближава крају, већ можемо закључити ко је највећи побједник, а ко губитник ових избора, многе нове маске су пале, а народ је већ сит “бриге за народ”.

Видјели смо мучно понижавање СДС-а који је, од некада народне странке, спао на ПДП-ов привјесак. Мирко Шаровић, одбачен и од странаца, схватио је већ давно да нема шансу против Жељке Цвијановић. Међутим, није схватио поенту инсистирања на његовој кандидатури. Поента је показивања јасне подршке “старог СДС-а” Јелени Тривић. Шаровић је страним агентурама и ту био најслабија карика, али једина карика која је прихватила јавно понижење на конто стварања култа личности Јелене Тривић.

Дакле, Шаровић је на свим пољима губитник. Послије ових избора СДС ће можда постојати само у будућем музеју у Палама, као подсјетник на вријеме које је некада било и које су појели (англо-саксонски) скакавци. Уништавању СДС-а увелико је допринио и Вукановић, балансирајући годинама између СДС-а и “независности”.

Други губитник је компензациони Бореновић. Човјек који је такође пуштен низ воду од стране Англа и Амера зарад стварања нових “револуционара”. Бране ће тек осјетити шта значи она: “Револуција једе своју дјецу”, послије избора.

А нова дјеца (буквално) су преузела вођење “револуција” против “режима” и то не на улици, као кад су апсолутно гнусно, неморално, нехришћански и несрпски злоупотребили случај “Драгичевић”. Од жртве злочина прављен је нови Че Гевара, а разни “револуционари” и Фидели су били ови што су данас најгласнији опозиционари.

Револуција се, кад су ови избори у питању, пребацила на интернет. Тако имамо фејсбук, инстаграм и тик-ток револуционаре. Имамо Станивуковића који никако да изађе из пубертета. И он је само играчка у рукама моћних који подржавају спотиће и филмиће које Драшко снима… Од “жртве репресије”, ношења оковратника, старлетана, голмана, конобара… И многих других снимчића. Кампања недостојна зрелог, одраслог, човјека – кич кампања равна ријалити емисијама. Неко је процијенио да то тако пролази у народу… А ако пролази, онда ни тај народ није достојан предака са Косова, Мишара, Кајмакчалана, Романије и Републике Српске. Онда су и тај народ појели скакавци.

Ови избори су такође слика посљедњих трзаја униполарног свијета и успостављања мултиполарног поретка. Ови избори нису само избори. Они су на неки начин слика судара два свијета, они су дио новог, модерног, ратовања које никад балканску вјетрометину није заобишло јер је између Истока и Запада.

Тако видимо јавно, директно, исказивање подршке на изборима Милораду Додику од стране највећих свјетских лидера – Владимира Путина, који је директно поручио Србима и патриотским снагама: гласајте за Додика. Путин то очигледно сматра толико битним да је, само пар дана прије референдума у денацизованим територијама, нашао за сходно да прими Додика и подржи га директно.

То исто је урадио Виктор Орбан – пружио директну подршку, без икаквог устручавања, јасно, директно. Као и Ивица Дачић – Срби, гласајте за Милета! Подршку је индиректно пружио и турски предсједник Ердоган, као и предсједник Србије Александар Вучић који из јасних разлога то није урадио на начин на који је Орбан (јер би онда Додикова побједа била окарактерисана као великосрпска хегемонија над јадном Босном).

Дакле, изнад наше мале и поносне Републике Српске се такође ломе копља глобалних сукоба, иако ми можда то не видимо, Богу хвала, као народ у Доњецку и Луганску. А надајмо се колективној српској памети па ћемо се политички одбранити од ових што би да нас “одбране” од “злих Руса, Кинеза, Мађара… “. Само нас не браните, кумимо вас.

Ту долазимо и до тих чувених парола “Република Српска мора да се брани”. Од кога је ви браните? Па док се окренете двапут у фотељи и вас ће појести скакавци, а многи се у гробу окретати више од два пута. Поготово прави ствараоци Републике Српске. Знају они добро како је кад те Запад брани, а и видимо како изгледа Либија након што су је одбранили од “диктатора”.

Даље је евидентно да су све снаге вјетрова са Запада усмјерене на рушење, не СНСД-а, него “диктатуре” Милорада Додика. Резултати, рад и активности Савеза независних социјалдемократа су у другом плану, напада се директно Милорад Додик. Све остало је секундарно. Зашто?

План је направити симболичну промјену, срушити “диктатора”. Даље се руши структура СНСД-а и остало једу скакавци. Ту није крај, исто се дешава и са, вјеровали или не, СДС-ом и ПДП-ом.

Тривићка прелази и заједно са Радовићем преузима кормило СДС-а, распарчавају све релеванте факторе те “странке” и од ње праве “партију” (странка је српска ријеч, партија је ријеч енглеског поријекла, па се запитајте зашто само ПДП то има у свом називу). Станивуковић и покемони се прикључују томе, као и Вукановић, а то је план стране агентуре и у случају побједе и у случају пораза Тривићке на овим изборима.

Даљи њихов рад би био наводни “рад за народ” али би се иза завјесе предавале надлежности, закључно са полицијом и мијењањем имена Републике Српске. Затим избацивања српског имена из Републике и новог (сада републичког, а не федеративног) државног апарата Босне и Херцеговине у саставу НАТО-а, али не и Европске уније.

Тривићкина и Шаровићева парола каже да би то била “Побједа народа”… Па тачно је, била би то побједа народа, али не српског, већ неког другог, западно од нас народа… Највећа побједа у поноћи 20. вијека постала би пораз на освиту 21. У памет се Срби, да не бисмо отишли у нешто друго.

Витомир Лубарда