Многи вјерују да о Петру Кочићу знају све или готово све. Захваљујући школској лектири нема ни мање ученог чељадета које неће набројати већину књижевних дјела овог чаробњака писане ријечи. Али кад се каже књижевник и народни трибун много мање се зна за ово друго.

Једноставно, ко зна из којих све разлога, то “народни трибун“ се некако деценијама прећуткивало, па се врло мало зна да је он био посланик (изабран, како се то сад каже, на легалним и легитимним изборима) у Босанском народном сабору у вријеме аустроугарске окупације. Као посланик и издавач новина у Бањалуци био је у своје вријеме баш познат као велики национални радник, као борац за обесправљене.

Све ово ваља знати јер оно и ово вријеме имају неких сличности. Босном и Херцеговином и овом крајевима и у оном и овом времену управљају странци. Добро, није исто,  али је слично.

Кочић се за говорницом тадашњег парламента и кроз новине које је уређивао жестоко сударао са окупационом влашћу. Био је жесток, понекад и прежесток у појавном смислу, али аргументација коју је износио само је са протоком времена добила на сјају и снази.

Хронике тога времена биљеже да су многи тадашњи српски политички прваци и богати трговци и индустријалци говорили како претјерује, како није вријеме, па објашњавали како треба бити паметан и слично. Трудили су да јавно покажу да нису с њим, па су чак и активно радили да му зауставе штампање новина тога доба.

Има ли некакве сличности са овим временом и најновијим случајем са именовањем новог Високог међународног представника? Сви виде и сви знају да се ово изводи голом силом, без упоришта у Дејтонском мировном уговору или било којој међународној правној норми. Операцију изводе земље велике и моћне и вјероватно их Република Српска сама неће моћи зауставити. Али се може бар рећи.

И Петар Кочић није сам зауставио велику царевину, али је рекао и борио се колико је знао и могао. Вријеме, као најбољи судија, учинило је своје. Са Кочићем се поносимо, он свијетли, а свих оних који су у његово вријеме говорили “претјерује, није вријеме…“ нико се и не сјећа, као да нису ни постојали. Можда је прича поучна  и за све оне који у ово доба ћуте и виркају калкулантски како ће се све ово завршити.

Ко данас претјерује, ко је реалан, а ко није, неће се мјерити данашњим мјерама, већ неким будућим – поузданијим. Окупације увијек буду и прођу, а образ ваља чувати увијек и свугдје. Коме то није јасно Кочића не треба ни читати, ни узимати у уста.

Будимо као Кочић и живимо заувијек!