Крајем XИ вијека, ријека Сава била је граница између Угарске и Византије. До Земуна и Београда су допирале гласине о крсташкој војсци на западу Европе, а у народу се дискутовало о томе да ли је она била пријатељска или не.

Први сусрет са крсташком групом, која је бројала око 40000 људи, биће веома скупо плаћен.

На позив Папе Урбана другог да се крене у рат против невјерника са циљем ослобођења Христовог гроба, одазвало се много више људи него што се и он сам надао. Иако се мисли да је идеја била послати војску коју би практично скројили европски монарси из својих професионалних ресусрса, које су олако користили у међусобним обрачунима, крсташка структура из 1096. била је другачија.

Позиву су се у највећем броју одазвали сиромашни – најнижи слој сељака, градска сиротиња, скитнице и сецикесе, чудаци, фанатици и очајници свих врста. Потом су ишле сеоске породице, са дјецом и старцима, и у најмањем броју то су били витезови, искусни ратници који су били спремни за озбиљна ратовања, подсјећа портал Дневно.

У априлу 1096. у Келну је окупљено петесетак хиљада крсташа чији изглед довољно описује чињеница да их дио историчара назива “Сиротињска војска“. Након што су, ваљда загријевајући се за предстојећи подухват, скоро истребили Јевреје у Келну и околини, криве што је Христ и завршио у гробу који крећу да ослободе, отпочели су пут у непознато, и то неколико мјесеци пре него што је кренула и главнина крсташке војске.

Залихе које су понијели из Њемачке негдје у данашњој Војводини су већ почеле да се топе, а пред њима је била земунска пијаца, позната по својој доброј снадбјевености.

Колона крсташа била је дуга неколико километара, а испред ње су ишли малобројни оклопљени витезови на коњима, њих око хиљаду. Они су први ушли у Земун, гдје су се снабдјели потрепштинама и изнајмили чамце који су их превезли у Београд.

Међутим, неколико витезова је остало у Земуну, одлучних да провјере гласине о квалитету земунских кафана. Наравно, упали су у проблем са домаћим становништвом. Витезови су завршили голи, без одјеће и оклопа, испребијани, те прослијеђени остатку дружине у Београду. Поносни на своје дјело, али и као упозорење осталим крсташима да у Земуну “нема зезања”, оклопе скинутих витезова окачили су на Земунску тврђаву.

Док су витезови у Београду разматрали да ли да се врате и освете се граду за понижење, глас о догађају се проширио, и стигао до остатка крсташке групе, с тим да је речено да су сви витезови из претходнице побијени у Земуну. Иако су одлучили да не вјерују у потпуности гласинама, међу крсташе се увукла сумња и страх од тога шта ће се десити у Земуну.

На самом улазу у град, неколико десетина хиљада крсташа је угледало оклопе витезова објешене на тврђаву, што је многима била потврда приче да су витезови страдали.

Након што је велика маса људи ушла на земунску пијацу, и понашала се онако како то маса обично и ради, сукоб је био неминован.

Крсташи су немилосрдно убијали све пред собом, како ће то радити и по градовима Свете земље, без обзира на пол или узраст. Отпор су покушали да пруже војници и наоружани грађани, али су убрзо прегажени крсташким мноштвом. Док је једна група становника похитала према чамцима и спас потражила са београдске стране ријеке, други су се повукли на оближње брдо Гардош, одакле је упорно одбијала нападе крсташа.

За свега неколико сати, убијено је око 4000 становника Земуна, међу њима много жена, деце и стараца. Крсташи су почели темељно пљачкати град, узимајући коње, овце, стоку, жито, вино и остале намирнице, довољне да снабдију своју цјелокупну војску. Земунска пљачка потрајала је неколико дана, док крсташи нису чули да им се приближава озбиљна јединица војске коју је послао угарски цар. На брзину су организовали бродове који су остали са земунске стране, и спремали се да пређу у Београд.

Становници Београда, који су већ чули за страшни масакр у Земуну, и након што су видјели велики број лешева који плута Савом, одлучили су се за евакуацију. Одред Византијске војске, који су већином чинили Бугари, кратко се супротставио крсташима на ријеци, али се убрзо повукао, и препустио град надолазећој маси.

Војска се повукла у слиједећи утврђени град, из кога је могла добити појачање. Био је то Ниш. За то вријеме, у Београду, крсташи, без отпора, настављају са пљачком, тако да се већ појављују прве групе оних који су, задовољни пленом, почели да се враћају у земље из којих су дошли. Након целог дана отимачине, крсташи су спалили Београд, и, уплашени од могућности да им је за петама угарска војска, продужили даље ка југу.

Након Београда, пут их је водио ка Нишу, истим правцем само супротним смјером пута који се данас назива “Балканска мигрантска рута“.

Армија препуна професионалних просјака тражила је да јој се да хране за свети пут који је пред њима. С обзиром на то да су вијести о злоделима крсташа већ стигле до Ниша, становници нису на њих благонаклоно гледали. Ипак су пристали да крсташима продају намирнице, али под условом да они дају таоце, као гарант да ће се уљудно понашати.

Како је трговина прошла без проблема, један дио крсташа је већ почео да се удаљује, када је избио сукоб између локалног становништва око града и групе њемачких витезова. Витезови су спалили неколико млинова, незадовољни цијеном пшенице, што је изазвало револт становништва. Војска је истрчала из гарнизона покушавајући да смири сукоб, али се тада у њега укључује и остатак крсташке војске, те долази до ескалације.

Међутим, Ниш је био јако утврђење, и одолијевао је свим нападима, чак и када су постали изузетно масовни. Сусревши се први пут са достојним противником, сиротињска војска је падала као покошена.

Одбрани се прикључило и становништво. Отпор добро опремљених Нишлија био је жесток, те су успјели град одбранити, у том процесу уништивши четвртину крсташке војске. Остатак се разбјежао по околним брдима.

Неколико дана касније, дошла су наређења из Цариграда да се остатак крсташа окупи, и спроведе даље према малој Азији, подсјећа Дневно. Трубама су данима дозиване разбијене групе крсташа, које су потом кренуле даље под војничком пратњом, прво до Софије, а потом за Цариград.

Сиротињска војска свој крај нашла је у сулудом нападу на Никеју, прије него што је главнина крсташке војске још и дошла.

У историји овај поход је данас познат као Први крсташки рат.