Доктор Миодраг Лазић био је ратни хирург, добровољац, у Републици Српској Крајини (јуни 1991 — јули 1992) и Републици Српској (септембар 1992 — фебруар 1996), за шта га је блаженопочивши патријарх српски Павле одликовао орденом Светог Саве.

Доктор Миодраг Лазић

У том периоду је написао аутобиографско дјело „Дневник ратног хирурга (Книн 1991 —Српско Сарајево 1995)“.

Доктора Лаза, који је за себе написао да је хирург напаћеног српског народа, преминуо је од посљедица корона вируса у априлу прошле године, а заувијек испраћен уз пјесму „Марш на Дрину”.

Част и понос му нису дозвољавали да се склони па је 1991. године напустио мјесто хирурга у Нишу и запутио се у тадашњу Републику Српску Крајину.

Као хирург је учествовао у пробоју коридора у јуну 1992. године, а потом се као добровољац јавио у ратну болницу „Коран“ на Палама у Републици Српској.

Доктор Лазић један је од оснивача ратне болнице „Жица“ у Блажују код Сарајева, такорећи на самој линији фронта. Остао је тамо пуних 40 мјесеци као једини хирург на подручју тадашњег Српског Сарајева, гдје је обавио више од 3.500 операција под пуном анестезијом.

Овај признати српски хирург више од годину дана је радио у ратним болницама у Двору, Глини и Костајници (Банија).

У глинској болници која је покривала 200.000 становника је био једини хирург.

Та здравствена установа се налазина на линији фронта и стално је бомбардована од хрватских снага. Операције је осим у болницама вршио и на самим линијама фронта, под шаторима, по зградама школа и другим објектима.

Носио је маскирну униформу Српске Војске Крајине.

У његовом „Дневнику ратног хирурга” остало је записано: „Сјећам се младе жене, мајке петогодишњег дечака. Звала се Радојка Булат-Сврзикапа, двадесет пет година, песникиња и борац. Никад се није раздвајала од свеске са песмама, а у десној руци руски добошар. На бранику Српства, на Купи, негде између Глине и Петриње. Пала је као борац, пресечена усташким рафалом преко груди. Био сам на сахрани, негде високо на врху Кордунашке планине, под небом. Нас неколико – отац јој, мајка и син, дечачић ћутљив и озбиљан. Киша је лила као да Бог плаче за душом. Плакали смо сви, изузев сина. Можда је и он. Не знам зашто мислим да није, јер киша је лила низ дечје образе. Небо је плакало и за нас. Сахрана српских бораца погинулих изнад Двора на Сувој међи. Гроб, опет, неприступачан, на врху планине. Више људи, и опет силна киша и грмљавина…”

Доктор Лазић се у септембру 1992. поново као добровољац јавља у ратну болницу Републике Српске „Коран“ на Палама. Ту је провео мјесец дана након чега као шеф хируршке екипе одлази у новоосновану ратну болницу „Жица“ у Блажују (тада дио Српске Илиџе).

У ратну болницу Жица је дошао као испомоћ на један мјесец, а остао је пуних 40 мјесеци.

Будући да је на подручју тадашњег Српског Сарајева био једини хирург специјалиста за трбух и грудни кош, провео је двије године оперишући пацијенте на ширем ратишту Републике Српске, које је покривало пет општина (Сарајевско романијска регија) са 100.000 становника.

У „Дневнику ратног хирурга” остало је уписано „У шоку имам две цурице од три и шест година. Старијој је граната улетела кроз прозор, мајку на месту убила, а њој готово одсекла ногу. Борба. Три операције. Мислим да ће нога остати. Млађа има само три године. Загрлила ме и не пушта. Контузија главе, граната у Вогошћи. Тамо је са баком. Родитељи нису успели да изађу из Сарајева. На почетку сукоба је била код баке и ту остала. Само пита за маму и тражи цуцу. Да умреш. Спасава ме једна сестра из интензивне неге. Када је малецка видела њу, почела је да плаче и дозива је: „Мама, мама!“ Вероватно личи на њену мајку. Сестра је узима и малецка је љуби. Сузе. Сви плачемо. Она грчевито држи Сњежу…”

За доктора Лазића су његове колеге рекле да је био њихов светионик како у медицини тако и у приватном животу. И ту се више ништа не треба додати.