Његово високопреостештенство митрополит црногорско-приморски Јоаникије поручио је данас да је Невесињска пушка у српском народу пробудила наду у ослобођење и обнову државе Немањића.

У обраћању вјерницима након литургије у порти Храма Вазнесеља Господњег у Невесињу, гдје се обиљежава 150 година од Невесињске пушке, Јоаникије је истакао да су Херцеговци и Црногорци били заједно и у овом устанку.

– Били су једнодушни и једномислени, нису имали наоружање као турска сила, али су имали срце, спремност и наду да ће њихова борба донијети слободу и уједињење српског народа, који иако расцјепкан и разједињен од Косовског боја, није престајао да буде државтворан народ – нагласио је Јоаникије.

Митрополит је нагласио да је Херцеговина, као и Шумадија и Црна Гора, била носилац слободарске мисли.

– Рат није донио резултате какве је народ желио, али је донио велике промјене и на овом подручју и у Европи, а резултати те јуначке борбе боли су много већи од тадашњих наших могућности, јер смо били поробљен и осиромашен народ – подсјетио је Јоаникије.

Јоаникије је истакао да „бој не бије љуто оружје, већ бој бије срце у јунака“, те навео да је примјер за то и Вучедолска битка, која је показала надљудску храброст и јунаштво у борби за слободу.

– Ратовали су заједно Црногорци и Херцеговци, јер је то један српски наро, једна вјера, једна нада. И велики су Петровићи поријеклом из Старе Херцеговине – рекао је Јоаникије.

Он је подсјетио да је кнез Никола кренуо у ослобођење, те из благодарсности подигао Саборну цркву Светога Василија Острошког у Никшићу за покој душа свих оних који су пострадали у Херцеговачком устанку и њихова имена уписао на зидове храма.

– Нека нам Господ да мудрости да превазиђемо све наше подјеле, да добро ближњега ставимо испред свога добра и све ће доћи на своје мјесто. Нека нам Бог да мира и да идемо путем Сетог Саве и Светог Василија Острошког – поручио је митрополит Јоаникије.

Прва Невесињска пушка био је устанак подигнут у мјесту Крекови код Невесиња 9. јула 1875. године против отоманске власти и убрзо се проширио на цијелу БиХ, уз подршку Србије и Црне Горе.

То је временом прерасло у српско-турски рат. На Берлинском конгресу 1878. године Србија и Црна Гора добиле су независност и територијално проширење, док је Аустро-Угарска на 30 година окупирала БиХ.