Бивши логораш, Илија Ивановић из села Ћосићи, који је, 16.јануара 1993. године, рањен у нападу муслиманских снага, а потом и заробљен, каже да је преживио страховиту тортуру у сребреничким логорима у којима је преминула половина од 30 заробљених Срба из Скелана и околине.

„Попио сам више мокраће него што сам појео хране док сам био у логору… Ја сам преживио, а половина од 30 заробљених није. За та мучења и злочин нико није одговарао. То показује какво је правосуђе БиХ и да такав суд није потребан, уколико ће штити злочинце из једног народа“, рекао је Ивановић у Скеланима, гдје је служен парастос убијеним Србима и обиљежена 31 година од српског страдања у овом мјесту.

Према његовим ријечима, правосуђе је „огледало“ БиХ и земља са таквим односом према грађанима, не треба да постоји.

Ивановић је подсјетио да су јединице Насера Орића напале његово село око 6.00 часова ујутро.

„Ноћ је још била. Упадали су у српске куће, убијали и палили. Погинуло је 12 мјештана, а мене су рањеног заробили“, присјетио се Ивановић.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице Бранимир Којић рекао је да убиства српских цивила – дјеце, жена и стараца у Скеланима и околним селима 16. јануара 1993. године показују да су муслиманске снаге имале јасну геноцидну намјеру да униште све што је српско.

„Напади на Кравицу, на Божић, 7. јануара, и на Скелане, 16. јануара 1993. године били су смишљени и циљ муслиманске власти у Сребреници био је потпуни прогон и уништење свега што је српско. За та два дана убијено је 118 Срба и 245 рањено. Двије трећине били су цивили и нико до данас није процесуиран за те злочине. За убиства српске дјеце и жена Хашки и Суд БиХ не изричу казне. Ваљда је то по њиховим критеријумима и схватању међународне заједнице нормално док ћуте скоро 30 година и ништа не предузимају да се злочинци казне“, истакао је Којић, јавила је Срна, пренио РТРС.
Према његовим ријечима, против Срба се ради свугђе гдје су умијешани представници такозване међународне заједнице, односно Запада.

Он каже да сви мостови на свијету симболизују живот и спајају људе, али да је мост на Дрини између Скелана и Бајине Баште 16. јануара 1993. године био мост смрти, јер су га муслимански нападачи држали под снајперском и митраљеском паљбом убијајући цивиле који су покушали да се спасу бјекством у сусједну Србију.

„Између осталих, на мосту су убили Гордану Секулић која је у наручју носила четворогодишњег сина Ђорђа, који је срећом преживио. Тог дана убијено је четворо дјеце и 15 жена, убијена су малољетна браћа Димитријевић. Александар је имао само четири године“, рекао је Којић у Скеланима.

Он је истакао да је за осуду однос и опструкција правосуђа БиХ према српским жртвама и отворено одуговлачење подношења оптужница против починилаца масовних убистава српских цивила у Подрињу.

Којић је навео да Срби никада неће одустати од правде и истине о ратним дешавањима на овим просторима у Одбрамбено-отаџбинском рату и никада неће прихватити наратив по коме странци и бошњачки политички лидери желе да пише лажну историју БиХ.

Код Централног споменика српским цивилима и војницима у Скеланима код Сребренице данас је служен парастос за 305 настрадалих Срба из овог мјеста и околних села у протеклом рату, од којихје 69 убијено наданашњи дан 1993. године. Више од половине убијених били су цивили – жене, ђеце и старци.

Напад у зору на српска села Кушиће, Ћосиће, Калиманиће, а затим и на Скелане извршиле су синхронизовано, јаке муслиманске снаге из Сребренице са неколико хиљада војника под командом Насера Орића. Они су убијали, пљачкали и палили све што је српско.

У нападу је убијено 69 становника овог краја, а рањено 165. Од 30 заробљених половина није преживјела мучења у сребреничким казаматима, а њих четворо још се воде као нестали.