Те 1915. године Врховна команда српске војске у Првом свјетском рату донијела је одлуку о повлачењу трупа преко Црне Горе и Албаније. Оно што је данас мање познато јесте чињеница да одлука није била једногласна јер – против ње гласао је само војвода Живојин Мишић!

Војвода Живојин Мишић је казивао да се “нико није усрећио бјежеци из своје отаџбине, па нећемо ни ми!”

Мислећи да је са Србијом готово Нијемци су већ враћали велики број својих војника на Источни фронт. Војвода Мишић је у томе видио шансу. На савјетовању Врховне команде у Пећи он је тражио да трупе остану ту, на Косову, и директно се сукобе са Аустроугарима, Бугарима и мањим бројем Нијемаца, наводи Историјски забавник.

Као другу опцију, Мишић је предлагао и прелазак на герилски начин ратовања и напуштање досадашњег распореда трупа.

Уз Мишића је на почетку стао и војвода Степа Степановић, али је до коначне одлуке 25. новембра промијенио мишљење. Остали су били против оваквог рјешења. Војвода Путник држао се становишта да је непријатељ много јачи и да ће страдати војска, а да је капитулација свакако најгоре рјешење.

И тако је одлука о повлачењу ипак донијета. За срећу, војска је са собом понијела двије српске светиње – мошти првог српског краља Стефана Првовенчаног и најстарију ћириличну књигу „Мирослављево јеванђеље“.

Убрзо је у импровизаној носиљци ношен и тешко болесни војвода Радомир Путник. Прва колона у којој су били краљ, влада и дипломатски кор, кренула је 26. новембра 1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу. Са војском, Владом и остарелим краљем Петром бјежао је и народ.

Пут је водио преко неприступачних предјела Албаније, а зима и хладноћа су се побринуле да се повлачење претвори у голготу у којој је страдао незапамћен и никада коначно утврђен број људи. Цифра коју узима највећи број историчара говори о око 240.000 мртвих, како војника, тако и цивила.