Свједок вијекова и историје Ниша, који попут чувара посматра са висине на град и његове житеље.

Изнад села Горњи Матејевац, на брду званом Метох, као нијеми свједог прослошти града Ниша, налази се храм Св. Тројице Русалије, најљепша стара грађевина Ниша и Понишавља, најстарија и најзагонетнија црква југоистчне Србије.

Саграђена је по налогу неког локалног достојанственика у првој половини 11. вијека, у вријеме обнове византијске власти на овим просторима, током владавине византијског цара Манојла првог Комнина (1143.-1180.), након пада бугарског царства.

Ријетко ко зна да се Стефан Немања срео са Фридрихом Барбаросом у овој малој цркви свете Тројице. Састанак се одиграо за време 3. крсташог похода, када су ови ратници пролазили преко земље Србије, подсјећа портал Лепоте Србије.

Обновљена је за вријеме владавине деспота Стефана Лазаревића, почетком 15. вијека. Црква самује напуштена на зеленилу пашњака, издигнута изнад простране долине, на први поглед дјелује надреално. Стара „матевачка“ црква позната је међу становништвом као „латинска црква“, а зову је и „голема црква“, или, како биљеже први истраживачи, Света Богородица Русалијска или Тројица Русалијска.

Атрибут „Русалија“ у оба назива упућује на изузетну старост цркве. По свој прилици је била посвећена Светој Богородици, којој је додат назив Русалија, овог пута као један од три позната нижа женска култа код старих Срба. Још увијек присутан назив „Латинска“ у њеном имену, далеко је сјећање на дубровачке трговце, за локално становниство Латине, који су цркву користили у 16. вијеку.

Археолошка испитивања показују да је црква Свете Тројице обновљена почетком 15. вијека, вјерује се да је храм уредио и вјероватно посветио Богородици, деспот Стефан Лазаревић, који је од византинског цара добио признање и владарску титулу. Ако је то тако, онда је њен други живот трајао двадесетак година. Послије пропасти деспотовине, цитава два вијека нема је ни у једном од, педантно вођених, турских пописа.

Њен трећи васкрс настаје са оснивањем дубровачке колоније у Нишу, средином 16. вијека, када је приморци обнављају за своје обреде. Тада око цркве Свете Тројице настаје и гробље, о чему свједоче и неки записи путописаца, извјештаји из дубровачког архива о неким виђенијим дипломатама и трговцима, којима се догодила несрећа или су успут напрасно преминули и ту сахрањени.

Црква и гробље су коришћени нешто више од једног вијека, потом је храм поново напуштен. Као сјећање на Дубровчане-католике, остао је народски назив Латинска црква. Вијек касније, у Нишу и околини није било ниједне хришћанске цркве, или су биле спаљене и порушене или претворене у џамије, коњушнице и касарне.

Ипак, вјерски живот није престао, судећи по црквеним хроникама, постојало је неколико скривених и закамуфлираних црквица. Претпоставља се да је црква на матејевачком брду тада тајно обновљена и посвецена Св. тројици, како је била највећа прозвана је Голема. Не зна се поуздано колико је дуго служила, али када је 1838. изграђена нова црква у центру Горњег Матејевца, Богородица Русалијска, Латинска, Голема или Тројицка црква губи дефинитвно на знацају. Околина храма озиви само у јуну, на Свете тројице.

Када се угледа из далека, храм Свете Тројице готово да дозива, магнетски привлачи, зачарани гледате да га не изгубите из вида, да вам тек тако магија не нестане. Из села се до њега мора пјешке, ко не изгуби дах од пењања, изгубиће га од величанственог погледа који се пружа на све стране.