Августовска жега те 1995. и безнадна колона запрежних кола, трактора, аутомобила, камиона и пјешака који су из Баније, Кордуна, Лике и Далмације кренули у збјег пред хрватским јединицама, потресна је слика која ни након 28 година не блиједи. Злочиначком акцијом „Олуја“ завршен је пројекат, којим је Хрватска протјерала Србе, истичу у Координацији удружења избјеглих и расељених у Србији. Кажу да је „Олуја“ злочин који траје, јер Србима, прогнаним из Крајине, ни данас нема мјеста у Хрватској.

Ненад Абрамовић, избјеглица из Цапрага код Сиска, и данас чува трактор којим је с породицом прије 28 година напустио завичај у непрегледној избјегличкој колони. Запутио се ка Двору на Уни, затим до Приједора, Бањалуке и пут Србије.

– Пут до Београда трајао је пет дана трактором, у тој колони су се рађала дјеца, умирали људи, неки људи пошто није имало гдје да се сахране – сахрањивани су поред пута, послије је породица наравно долазила, нападале су нас хрватске снаге и овдје на прелазу у Републику Српску и поред Брчког, јер ту је коридор био најужи – присјећа се Ненад Абрамовић, предсједник Удружења „Завичај“, избјеглица из Цапрага.

У злочиначкој акцији „Олуја“ са вјековних огњишта протјерано је више од 220.000 Срба из Крајине, а прогон се наставља и данас путем хрватских медија и покушаја фалсификовања историје, поручују из избјегличких удружења.

– Пројекат „Хрватска без Срба“ је завршен, и то у задњих 100 година, завршили су га геноцидом, а „Олуја“ је само круна тог пројекта, и она је завршила тај дио – Хрватска је данас практички земља без Срба, без оних који су тамо живјели хиљадама година – истиче Милан Жунић, из Координација удружења избјеглих и расељених у Републици Србији.

Цијела Крајина је тада опљачкана, порушена, спаљена, али највећи губитак су људски животи, подсјећају у „Веритасу“.

– Имамо 1.893 што погинулих, што несталих везаних на ову акцију „Олуја“, од те бројке их је 65 одсто цивила – истиче Саво Штрбац, директор Информационо-документационог центра „Веритас“.

Прогнани Срби кажу да им Хрватска онемогућава рјешавање проблема, попут станарских права, пензија, признавања радног стажа.

– Проблеми су имовинске природе, друго – отима нам се имовина, та имовина је практично постала њихов ратни плијен, ти једноставно и не знаш да немаш ту имовину, кад дођеш тамо да погледаш, узмеш књиге – држава се уписала или је већ некоме продата – додао је Жунић.

У рјешавању проблема Крајишници очекују и помоћ државе. Одлучни су у намјери да чувају сјећање на српска страдања и да истину о њима преносе младим нараштајима.