Однос књижевника Бранка Ћопића и његове платонске љубави почео је крајем шездесетих година прошлог виjека. Обоје су у то вријеме били у браку, а један случајан сусрет на Крки био је пресудан. Бранко Ћопић је 18 година млађу дубровачку учитељицу упознао када је био већ дванаест година у браку с љекарком – педијатром Богданком Цицом Илић, а Маријана је била у браку с једним признатим Дубровчанином. То је био основни разлог због чега су крили свој однос и због чега су се пуних 19 година дописивали у тајности.

Маријана Бабић, којој је право име било Марија Ана, почетком шездесетих година радила је као учитељица у једној дубровачкој основној школи. У мају 1963. године са својим разредом је отпутовала на излет на слапове Крке. Била је вече, учитељица је управо са дјецом сједала за вечеру, кад је за сусједни сто сјео један од најпознатијих писаца у земљи. Узела је салвету, на њој написала неколико стихова Добрише Цесарића: “И тече, тече један слап…” Салвету је додала Бранку Ћопићу и провоцирајући га довикнула: “Ви пјесници често женама пишете стихове на салвети. Мислите да то код сваке пали. Е, код мене није такав случај”.

Због њене поруке Ћопић се зацрвенио и заћутао. Учитељица је нагло устала и почела рецитовати његову поему “Гроб у житу”. Тако је изгледао њихов први сусрет. Слиједећи сусрет десио се три године касније на Тјентишту. Тада му је напокон оставила своју адресу. Маријана никад није заборавила дан кад је писац отишао за Београд. Три дана касније добила је Бранково писмо.

“Драга другарице Маријана, очекивао сам да ћу вас видјети оно јутро када сам полазио са Тјентишта, али вас није било. Тако отпутовах, а да се не поздравимо. Било ми је због тога истински жао. Жао ми је и данас. Одавно се нисам сусрео с једним тако осјећајним и драгим читаоцем. То бих вам рекао и усмено да ту није био присутан ваш муж. Ни мужеви ни жене не знају примати комплименте упућене њиховим брачним друговима. Сасвим разумљиво. Да сам на мјесту вашег мужа, ја бих сваком вашем обожаватељу излио читав један градски водовод на главу да се расхлади. Поздравља вас више него срдачно ваш Бранко Ћопић”.

Писао је Бранко Маријани из Париза, Лондона, Истанбула, Кавказа. Био је романтичан и њежан, али и дискретан, имајући обзира према удатој жени и мајци двије дјевојчице. “Писмо, наравно, одмах уништите,” често је овим ријечима завршавао.

Писао је о себи, о књижевности, о политици. Доживљавао ју је као неког тајног исповједника, повјерљивог, али и довољно далеког. Знао је да су његове тајне код Маријане потпуно сигурне. Писма је слао на адресу Женског ученичког дома, где је Маријана у међувремену почела радити као директорица, а она је њему одговарала на Удружење књижевника Србије у Београду.

“Најмилија пријатељице, нисам се јављао јер сам дуго био на путу по Југославији и иностранству… Чим вас се сјетим, на уста ми почну навирати све само њежне ријечи. Ви лично не дајете ми повода да вам се тако обраћам, па се бојим да моје писмо случајно не падне у неке нежељене руке па да вам начиним компликације…”

“Најмилија пријатељице, чим се сјетим Вас, на уста ми навиру све саме њежне ријечи …Жељно чекам гласа од Вас и љубим Вашу сјенку. Ваш Бранко….ПС. Писмо, наравно, одмах уништите…”

“Сви писци морају да пију јер тек онда кроз њих пролазе буре и олује. Једино кога знам да не пије јесте моја пријатељица Десанка Максимовић“, признао јој је у једном писму Бранко Ћопић. Једном јој је предложио сусрет у дубровачком хотелу “Екселсиор”. Рекао јој је да се не брине, само ће је гледати. Ничим није хтио угрозити њихов савршен однос”.

Маријана Бабић је вољела Ћопићев рад и слала му своје пјесме, а једном је изјавила да се једна од њих нашла у Ћопићевој збирци. Њихово дописивање било је најинтензивније у вријеме док је Ћопић писао збирку приповедака „Башта сљезове боје“.

Случајни свједок њихове романсе био је новосадски књижевник Владимир Куљача коме је љепа учитељица, својевремено, повјерила на чување мањи дио те преписке од укупно 54 писма , а он је уз њен благослов о тој романси снимио тридесетоминутни филм “Дубровачка тајна веза”. Већи дио преписке с Ћопићем Дубровчанка је чувала све до деведесетих година. Када је букнуо рат, Маријана се уплашила за своју судбину и спалила сва писма из картонске кутије. Преживјела су само четири које Куљача и данас чува у Новом Саду.

Тајни сусрети учитељице Маријане и Бранка Ћопића одигравали су се најчешће у околини Дубровника. Да ли су прерасли у истинску љубав, Маријана није жељела да открије ником ближњем, па ни Куљачи. Признала је само да су се писма проредила осамдесетих година, а и када су стизала, била су конфузна јер је Ћопић већ дубоко био у депресији због неразумног прогона, оних које је у небеса издигао својом литературом. Двије године прије своје смрти Бранко Ћопић је престао да јој пише.

Није разумео ту хајку која се подигла против њега послије “Јеретичке приче” у којој је критиковао паразитски морал неких комуниста. Када се дубоко депресивни писац , 26. марта 1984. са београдског моста на Сави, винуо у смрт, Куљача се затекао у Дубровнику. Узнемиреним гласом, позвала га је телефоном Маријана: “Бранко се убио”, рекла је оловним гласом и замолила Куљачу да исплови бродићем, те у скровитом јадранском заливу баци у море вијенац од цвијећа, наводе Новости.

“И данас осјећам његову руку на свом рамену док шетамо Страдуном”, изјавила је Маријана у филму „Ћопићева рајска душа/Дубровачка тајна веза“ Владимира Куљаче.

Дубровачка учитељица преминула је 2012. у 83. години живота.