Предсједник Одбора за заштиту права Срба у Федерацији БиХ Ђорђе Радановић изјавио је да је сарајевско насеље Грбавица, које је било под опсадом од 1992. до 1995. године, болна рана српског народа.

„Грбавица је од 1992. године била са свих страна опкољена муслиманском територијом. Људи са Грбавице су имали само један излаз, а то је било преко Враца да би могли да дођу до Пала“, рекао је Радановић, јавила је Срна, пренио РТРС. Он је истакао да је „Грбавица била пакао током три и по године рата“.
„Ако је постојало најгоре мјесто за живот на свијету од 1992. до 1995. године то је била Грбавица, гдје су снајперима убијана и дјеца“, рекао је Радановић.

Он каже да су, осим Грбавице, под опсадом били и Илијаш, Вогошћа, Илиџа и Хаџићи, јер су ове четири српске општине имале само један излаз на српску територију. Радановић додаје да су под опсадом били и Неџарићи. Навео је да је на почетку рата сваки народ остао на своме у насељима у којима је био већина, додајући да су Срби имали земљиште у и око Сарајева, док је ужио дио центра Сарајева био муслимански.

„Западни дио Сарајева је био већински српски, а то су Илијаш, добар дио Илиџе, затим Вогошћа. На око 70 одсто територије општине Стари Град била су већински српска насеља, а са јужног дијела Враца, Грбавица и данашње Источно Ново Сарајево. Ту су Срби живјели вијековима“, рекао је Радановић.

Он је истакао да је концепт да је Сарајево био град под опсадом неодржив, јер је однос снага био три на према један у корист Бошњака. Радановић је рекао да су муслимани у Сарајеву током рата имали храну од различитих донација, гас им је несметано достављан, снабдијевање воде је било уредно, а сву помоћ коју су добијали у наоружању су добијали илегално, с обзиром да је на снази била забрана увоза оружја у БиХ.