Највећи српски сатиричар Радоје Домановић рођен је 16. фебруара 1871. Веома оштро је писао о корупцији и насиљу у власти у свом времену, али и послушности грађанства и другим недаћама народа.

У част Радоја Домановића, највећег српског сатиричара свих времена, дан његовог рођења – 16. фебруар установљен је као Дан српске сатире. Овај догађај је први пут организован 2014. године, а исти су осмислили Београдски афористичарски круг, Удружење књижевника Србије и Српско књижевно друштво.

Радоје Домановић је рођен у породици сеоског учитеља у селу Овсишту, код Крагујевца. Дјетињство јер провео у сусједном селу Горње Јарушице, одакле његов отац, а гдје и данас живи фамилија Домановић. У том селу је завршио основну школу, гимназију је похађао у Крагујевцу, а дипломирао је на Филозофском факултету Велике школе у Београду, подсјећа Курир.

Послије завршетка студија, као професор српског језика службовао је у Врању, Пироту и Лесковцу, а са посла је избачен јер је био велики противник режима династије Обреновић. Од 1905. до смрти 1908. био је шеф коректора Државне штампарије у Београду, а упамћен је као уредник сатиричног листа „Страдија“.

Књижевни рад започео је реалистичким приповјеткама из сеоског живота, а затим је почео да пише сатиру, створивши дјела непролазне вриједности.

Најзначајније Домановићеве приповјетке су: Вођа, 1901. Данга, 1899. Страдија, 1902. Мртво море, 1902. Краљевић Марко по други пут међу Србима, 1901. Размишљање једног обичног српског вола, 1902. Укидање страсти, 1898. Позориште у паланци, 1898. Гласам за слепце, 1902. Не разумем, 1898. Наша посла (Договор кућу гради), 1901. и Сан једног министра, 1902. године.

На филмско платно су пренијета слиједећа његова дјела: „Бој на Косову“, „Краљевић Марко по други пут међу Србима“ (ТВ), „Приповједања Радоја Домановића“ (серија) и „Нека чудна земља“.