20/05/2026
Сједињене Америчке Државе (САД) су 14. новембра 1984. године ухапсиле хрватског ратног злочинца Андрију Артуковића, министра унутрашњих послова усташке Независне Државе Хрватске (НДХ).
Артуковић је осуђен 14. маја 1986. године на смрт, али казна није извршена, јер је умро у затвору непуне три године касније.
Он је био десна рука усташког поглавника Анте Павелића.
Међутим, тадашње југословенске власти судиле су Артуковићу само за појединачне случајеве убиства, али не и за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, што се и данас сматра фарсом и покушајем да се, у име братства и јединства, сакрије суштина усташких злочина.
КОРИСНИК „ПАЦОВСКИХ КАНАЛА“
Артуковић је у САД доспио 1948. године под лажним именом, а пребачен је „пацовским каналима“, што је био начин на који су неки хрватски католички великодостојници, у сарадњи са Ватиканом, помагали усташким функционерима да побјегну од правде, подсјећа Срна, пренио је Глас Српске. Америчке власти су се упорно оглушивале о захтјеве Југославије за екстрадицију, коју је Артуковићева породица покушала да избјегне, тврдећи да он има Алцхајмерову болест.
Судски процес Артуковићу био је најважнији судски процес у бившој држави, која је за њим трагала тачно 40 година.
СЛАО ЉУДЕ У ЈАСЕНОВАЦ, ОТВАРАО ДЈЕЧИЈЕ ЛОГОРЕ…
Артуковић је у мају 1941. године наредио својим потчињеним да лише слободе и побију на хиљаде грађана српске националности, од свештеника па до дјеце, жена и стараца, те да пале и руше цијела насеља.
Од априла 1941. до почетка октобра 1942. године он је наредио да се у концентрационе логоре Јасеновац, Стара Градишка, Ђаково, Лобор, Јастребарско, Уштици и друге присилно одведу и убију Срби, Јевреји, Роми и сви политички неистомишљеници.
На такав начин убијено је више стотина хиљада људи, а међу овим жртвама је и чак 2.000 дјеце убијене отровним гасом у концентрационом логору у Старој Градишци, док је на хиљаде малишана усмрћено у логорима изгладњивањем, стављањем у храну каустичне соде (натријум-хидроксид) и на друге окрутне начине.
Од маја 1942. године почело је систематско упућивање у концентрационе логоре грађана ромског поријекла, и то са подручја данашње Хрватске и БиХ, па је тако у логор Јасеновац Артуковић упутио више од 30.000 лица са подручја Осијека, Даља, Жупање и других мјеста.
Артуковић је као усташки министар полиције наредио да се ради одмазде убија цивилно становништво, посебно српске националности, и то цијела насеља, а његова „специјалност“ у уништавању људских живота било је гажење људи тенковима.
КАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИЦИ СВЈЕДОЧИЛИ У КОРИСТ ЗЛОЧИНЦА
Андрија Артуковић је у САД 1958. године био сучен са првом могућношћу екстрадиције јер су америчке власти имале податке са низом имена убијених људи, махом свештеника, жена и ђеце, али оптужба није обезбиједила потребне свједоке.
Истовремено, у његову корист свједочили су католички свештеници, а први од њих био је Стјепан Лацковић, некадашњи секретар надбискупа Алојзија Степинца.
Други свештеник, Артуковићев свједок, био је Драгутин Камбер, који је, као и многи неосуђени ратни злочинци, требао и сам да одговара због убиства више од 300 особа у добојском крају.
Трећи свједок Артуковића био је Рене Херман (емигрант од 1949. године), службеник и крижар осуђен на осамнаестомјесечни затвор у Југославији.
Они су се пред америчким властима заклели да је Артуковић невин.
Средином седамдесетих година прошлог вијека 11 америчких конгресмена писмом се обратило тадашњем државном секретару САД Хенрију Кисинџеру. Они су навели да је „повријеђен осјећај правде чињеницом да Андрија Артуковић живи безбрижно у Јужној Калифорнији упркос доказима да је био `хрватски Ајхман`“, али то обраћање није имало никаквог ођека.
Ипак, 4. фебруара 1985. године суд у Лос Анђелесу утврдио је да је Артуковић крив за оно за шта га терети оптужница и да је подобан за изручење.
СА СТЕПИНЦЕМ РАЗГОВАРАО „КАО СА БРАТОМ“
Артуковић је на суђењу у Загребу признао да је као министар полиције НДХ са надбискупом Степинцем имао „врло добар однос – као са рођеним братом“, те да му је Степинац говорио оно што би затим било преношено Павелићу.
Такође, Артуковић је признао да је, усвојивши усташку идеологију и начела усташког поретка, усвојио и доктрину „на љуту рану – љута трава“.
Он је навео да је предаја појединих територија (као што је Далмација) Италијанима био уступак Мусолинију за пружање помоћи усташама.
Артуковић је тврдио да су расни закони „ђелимично постојали у НДХ“, те признао да су му били познати случајеви прекрштавања Срба, али да је то радио католички клер.
Он је потврдио да је било протјеривања Срба /користио је израз – „исељавање“/, а то је правдао потребом да се „очисти територија НДХ“.
Андрија Артуковић био је један од ријетких усташких високопозиционираних злочинаца који је одговарао, бар ђелимично, за ужасне злочине у НДХ, које у данашњој Хрватској многи политички и клерикални центри покушавају да негирају.
09/03/2026
Коментари
Пошаљи коментар