Свети Сава се сматра највећим српским свецем.

Његов култ, који се у народу развио након преношења његових мошти  из Бугарске у манастир Милешеву, био је толико јак да је довео до тога да су се и Турци завојевачи почели прекрштавати на његовим моштима. Из тог разлога мошти Светог Саве су спаљене на Врачару. Међутим, дубоко укорењен лик овог свеца у народу није блиједео. Многа вјеровања и предање била су везана за њега. Он не само да је био, како Чајкановић каже, наш најнационалнији светац, већ је био и много више од тога. Наиме, у његов лик уграђиване су и особине многих других светаца.

Прије свега, у народу је Свети Сава приказан као велики доброчинитељ. Он је даровао људима многа знања и вјештине, многа материјална и духовна добра. У предањима је представљен као неко ко учи људе да ору и копају, он је доносилац ватре, женама је откривао тајне кувања, учио их да ткају, уводио нове занате и усавршавао већ постојеће…

По неким предањима, вјерује се да је Свети Сава још увек жив и да борави међу Србима. У друштву Бога или неког другог свеца, он путује с краја на крај земље и људима дијели правду.

Често се замишља као старац сиједе браде прерушен у просјака, који искушава ближње молећи их за гостопримство или какву другу услугу. У зависности од њихових поступака, он их благосиља или проклиње.

Међутим, правда Светог Саве није увијек онаква какава се очекује од једног хришћанског свеца. У њега су, понекад учитаване и мрачне стране разних хтонских паганских божанстава. Дешава се да он не кажњава преступнике, већ да их награђује, а да смерне људе кажњава.

У једној од легенди, Свети Сава је бацио проклетство на читаво село (проклео је сељане да немају свој дом, већ да се потуцају по туђим кућама просјећи хлеба) само зато што један човјек из тог села није хтио да му удјели хлеб.

Ово показује да је у народу однос према Светом Сави био подвојен, што је и иначе било према бићима које посједују велику моћ. Од њега се очекивала помоћ и заштита, али се осјећао и страх од његових хировитих поступака.

За Светога Саву се још верује да је вођа вукова. Сељаци су га звали вучијим пастиром, а вукове његовим хртовима. Постоји предање у коме се каже да светац на свој празник, одлази у планину, окупља све вукове и одређује им коме ће и колико стоке поклати, подсјећа портал Опанак.

Желећи да умилостиве Светог Саву, многи нису радили на дан његовог празника. Посебно се пазило да се не чини ништа што би могло да призове вукове. Извођене су и разне култне радње да би се стока заштитила.

Традиција о Светоме Сави често је била везана за и за конкретна мјеста и објекте. Постоји велики број локалитета који носе име овог светитеља: Савин извор, Савина вода… Говорило се да је Свети Сава на тим мјестима прекрстио камен својим штапом и да је из њега потекла вода. Ти извори су најчешће љековити.