Петар Кочић био је писац српског националног поноса. Овај народни трибун и нежни лиричар више пута је био хапшен и кривично гоњен, јер се на њега гледало као на једног од најсмјелијих подстрекача српског национализма и као таквог веома опасног бунџију.

Због својих идеја избациван је из школе, прогоњен и хапшен, заваран… често је мијењао градове и намјештења. Плаћао је без роптања цијену својих политичких и социјалних убјеђења, досљедно и до краја. Противници су га из свег гласа називали лудим и опасним, те је живот завршио у првој душевној болници у Београду, подсјећа портал Опанак.

Иза њега остала су нека од најљепших српских приповједака, сатира, пјесама… а његова Молитва вјечни је вапај борбе коју је овај велики умјетник и човјек не штедећи дао поробљеном свом народу. Она гласи овако:

“Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом  твојим, Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне.

>>>>

О, Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!”

Штампана први пут у бањалучкој Отаџбини, И/1907, бр. 3, ушла је и у Кочићеву збирку приповједака “Јауци са Змијања” (Загреб 1910).