КЛЕТВЕ, враџбине, бацање чини и бајање јесу древни облик сујеверја одувијек присутног широм планете и код свих свјетских култура и религија.

Према ријечима музејског саветника Завичајног музеја у Јагодини др Бранислава Цветковића, има их у Старом завјету, у коме Бог проклиње змију, али и у Новом завјету, у коме Исус проклиње неплодну смокву. У јавном дискурсу клетве се данас неријетко могу чути кроз обраћања политичара и црквених прелата…

У оквиру Епиграфске збирке Завичајног музеја чува се један такав споменик. Ријеч је о плочи од тамног камена на коме је уклесан текст: „Имање Миладина Пешића Пироћанца лончара, подижу себи успомену Миладин и Перса, проклет био ко продао.“ Пошто у музејској документацији нема података на који је начин плоча стигла у фонд, она вјероватно потиче са срушене куће у Левачкој чаршији на чијој се фасади налазила.

– Из архива смо сазнали да је Миладин Пешић био син Јулијане и Јанаћка Пешића, земљорадника из села Нишора код Пирота. Као удовац од 36 година он се 29. јула 1919. године оженио други пут Персидом од 32 године, удовом Лазара Хајдуковића, земљорадника из Обрежа и кћерком Станојке и Обрена Стевановића, земљорадника из Белушића. У црквеним књигама умрлих стоји да је Миладин Пешић, лончар из Јагодине с кућом у Левачкој чаршији б.б. умро 22. фебруара 1944. године „од старости“, а имао је тек 63 године. Подаци о његовом узрасту из црквених књига нису у сагласју јер је по књизи вјенчаних био рођен 1883. године, а по књизи умрлих 1881. године – наводи др Цветковић за „Новости“.

Он додаје да домаћи медији од 2013. године често прештампавају идентичан текст о „Вили Стајковић“ у Врњачкој Бањи на којој стоји плоча од црвеног мермера с текстом који садржи клетву. Власници куће, Благоје и Јелена Стајковић, златним словима поручују: „Остављамо проклетство ономе ко прода и ко купи ову кућу.“

– Новински коментар преноси став мјештана да је оваква клетва непозната у том крају и тумаче је обичајима из Неготина одакле потиче власник куће. Ипак, етнографска проучавања биљеже их и другдје као обичај да се имања не продају туђину, већ рођаку, или макар комшији, па би домаћин куће у неким славонским селима на самрти казивао: „Проклет био дјецо, ко ово имање прода и онај ко га купи“ – додаје др Цветковић.

КЛЕТВА СЕ ОБИСТИНИЛА

О томе колико Срби вјерују у моћ клетве, можда најбоље говори књига „Клетва“ сада покојног Милована Милетића из Мијатовца надомак Јагодине. „Сјеме им се затрло да Бог да! Да Бог да да им се Арнаути по кући шетају и Цигани им по авлију ковали! Да Бог да да им се свијећа угаси, и сјеме им се, да Бог да, затрло!… Овако је, наводи се у књизи, Милованова бака Милунка клела три младића, који су издали њеног сина Милосава, због којих је завршио у затвору, и који је, видјевши да из њега жив неће изаћи, убијен приликом бјекства из затвора. Милован је тада имао само двије године.

Говорећи за „Српске мистерије“, издање „Новости“, пре двије године рекао нам је да су се све клетве обистиниле, да су двије породице затрте, док је у трећој насљедник Циганин.

– Клетва је почела да „делује“ већ послије десет година – рекао нам је Милован пре двије године. – Тада је почео да пропада један од тројице који су његовом оцу намјестили да оде у затвор. Иако је имао супругу, сина и кћерку, домаћинство му је у коров зарасло, а сјеме затрло. Ћерка се у то вријеме, када то уопште није био обичај, вјенчавала и разводила неколико пута. Умрла је без порода. Син је пребјегао у Аустралију, никада није дошао у завичаји, никада се ником није јавио, тако да нико не зна његову судбину. Човјеку који је издао мог оца у међувремену је умрла жена. Живио је као самотњак. Имао је два брата, али није био у добрим односима са њима. Једног дана отишао је да се прошета преко моста на Морави. Послије неког времена његов полураспаднут леш нашли су у неком шанцу.

Другом је, казивао нам је, који је страдао четири године послије првог „издајника“, најприје умрла жена, а ћерка јединица остала је без порода. И он је живио као самотњак. Напијао се по кафанама. Једне ноћи је тако пијан пао у шанац. Крај њега је прошло стотинак људи и нико му није дао руку, нити му пришао да му помогне. Умро је неколико година касније као самотњак.

Трећу породицу стигла је клетва тако што им је снаха била Циганка, па је и њихов насљедник био Циганин.

Миловану је било тешко да одраста без оца, а најтеже му је било у дјетињству. Кад год би се дјеца потукла, у срце га је погађала реченица. „Видјећеш ти код мог оца“! Ту реченицу он никада није могао да изговори. Преминуо је фебруара прошле године, надживјевши све који су се уротили против његовог оца, али и већину њихових потомака.

ЗАТИРАЊЕ СЈЕМЕНА

„Срби тако куну од Косова па наовамо“, констатовао је у предговору Милованове књиге „Клетва“ књижевник и новинар Борислав Радосављевић, а потом образложио: „То значи да правда може да дође само до Бога, никако од људи. Да се Срби неће поправити никада, да се неће покајати и признати своје грешке никада, да нико никада неће доћи пред уцвељену мајку, клекнути, савити главу до земље и признати да је убио на правди Бога човјека бољег од себе. Зато мора да се умјеша Бог и да му затре семе. Зато Срби морају да нестану. Сваке године један град мање… Рђави убијају добре, добри се освете рђавима. А мајке не моле Бога да опрашта гријехе једнима и другима, већ да затире, да затире сјеме српско“.

ВЈЕРОВАЊА

Миша Брајковић, фотограф у Завичајном музеју у Јагодини, који је истраживао појам клетве, каже да је она настала у прастара времена, када су људи много више вјеровали у магијску моћ ријечи, али да се посебно укоријенила код Срба. Она се „изриче у немоћи да се на други начин одбрани од нањетог зла и са вјером да је то највиши судија и да је то божија правда“. Брајковић подсјећа да је једна од најпознатијих клетни у Срба Лазарева клетва, јер посљедице и данас могу да се провјере.

– Вјеровање у магичне моћи ријечи изговорених кроз клетву дубоко је укорењено у српском народу. Вјерује се да ријечи могу да убију, осакате, разболе или урнишу појединца и породицу према којима су упућене. Вјерује се и да она оставља посљедице до трећег, па чак и до деветог кољена – наводи Брајковић и додаје да ни од једног јагодинског свештеника није могао да сазна ништа о клетви, јер су сви одговорили да црква не познаје тај појам.